Danilo Kiš, GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA - nepoželjna lektira

Danilo Kiš
Da li i vi imate utisak da određena književna dela, i to upravo ona koja imaju moć da menjaju sve(s)t, sistematski dobijaju status nečitljivih veličina o kojima se govori visokoparnim tonom, kao o božanskim tvorevinama, dok se njihovo čitanje nikako ne podstiče? Ne govorim o zabranjenim i anatemisanim knjigama, naprotiv. Znamo da nijedna crkva ne želi da vernici slobodno čitaju i samostalno tumače svete knjige, kao što nijedna totalitarna vlast ne želi da pojedinci tumače istoriju po sopstvenom nahođenju, oslobođeni doktrinarnih predrasuda.

Žan Pol Sartr, PRLJAVE RUKE

Kada govorimo o angažovanoj umetnosti, obično mislimo na politički angažman i ona dela koja imaju za cilj da nas pridobiju za određenu doktrinu. Dela ove vrste estetski obično nisu naročito uspela. Kada Sartr govori o angažovanoj književnosti, on misli na nešto drugo: sva velika književna dela, velika su jer nam govore nešto veliko i važno što nas se tiče, to znači da su angažovana.

Bog, Pastir i krivica u Saramagovom JEVANĐELJU

Isus nije začet pod praznim nebom. Postoji Bog, a on je Sin Božiji. Jevanđelje po Isusu Hristu nije parodija jevađelja, mada sadrži neke elemente parodije. Ispripovedani su poznati događaji (istina, u sinoptičkim jevanđeljima, iz razumljivih razloga, nema reči o Isusovom rođenju i detinjstvu; ima u apokrifnim), ali promenjen im je smisao. Međutim, reči naratora ovog jevanđelja nose veliku težinu, jer on poznaje Istoriju.

Antireligijski ideolog, Žoze Saramago

Žoze Saramago
Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela priče o Saramagu, onog aspekta romana koji je naročito isprovocirao Vatikan. Sukob između Saramaga i Vatikana, više politički nego teološki, još uvek je aktuelna tema čak i u širim čitalačkim krugovima, naročito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta Navodna svemoć naratora u kom je pisac nazvan "populističkim ekstremistom" i "antireligijskim ideologom".  Pomenuti članak vatikanskog kritičara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, međutim ja nisam uspela da dođem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentarišem. Pročitala sam nekoliko "odgovora", u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su više žrtava odneli krstaški ratovi i inkvizicija ili gulazi i čistke koje su sprovodili komunisti. Čitajući te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhističkom aktivisti, koji je jednom (ili više puta) izjavio kako narod treba da izađe na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati...nešto... Ma da li je moguće da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat?

Žene u Saramagovom JEVANĐELJU PO ISUSU HRISTU

Dve Marije
Nasuprot svome čoveku Josifu, Marija nije ni pobožna ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da reči pobožan i pravedan - nemaju ženski rod.
***
Josif je bio srećan pošto ga je, iako nije želeo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa ženom, naročito mu nije prijao njen stav ustaljen od sinoć, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponašanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna više no što želi a prizna, a to i ne krije. U stvari, ženska zloba nema granice, i to posebno kada je reč o nedužnoj zlobi.

Žoze Saramago, JEVANĐELJE PO ISUSU HRISTU - uvod

Jevanđelje
Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je reč o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim događajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno možda više veruje, ali to ne znači da su autentičniji.
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"
Žoze Saramago (1922.-2010.)
Narator Saramagovog romana koji nosi provokativan naslov, Jevanđelje po Isusu Hristu, na više mesta ironično poziva čitaoce da poveruju u istinitost i autentičnost upravo ove biografije mesije iz Nazareta. Naravno, njegovo jevanđelje je roman, a ne istorijski dokument, ali u pitanju je delo napisano u duhu postmodernističkog poziva na preispitivanje istorijskih istina. I mada je istorija samo posredno meta našeg interesovanja - centralna tema jeste revalorizacija judeo-hrišćanske religioznosti i razna pitanja s tim u vezi - od nečeg se mora početi, a zgodno je pri tumačenju dela kompleksnog sadržaja krenuti od površinskih obeležja, jer često i u njima možemo, u jednostavnijem obliku, naći ono isto do čega dolazimo višestrukim pažljivim iščitavanjem.

Franc Kafka, PROCES, nedovršeni roman

Franc Kafka
Zamislite da Strašni sud funkcioniše na ovom svetu kao paralelna institucija. I dalje je lociran negde gore, samo što je to "gore" sa nebeskih visina spušteno na prašnjave, zagušljive tavane. Ne tvrdim (mada pretpostavljam) da je Kafka nužno imao tako nešto na umu kad je pisao "Proces" - to tumačenje je problematično kao i bilo koje drugo - pre svega zato što "Proces" bez sumnje jeste i kritika habzburške birokratije. Svaki element ove fantastične pripovesti može se tumačiti na bar dva načina koja bi se, prema zakonima logike, morala međusobno isključivati, ali ovde ipak egzistiraju u neponovljivom skladu. Dvosmislenost je simbolično prikazana u nožu sa dvostrukim sečivom, kojim je K. ubijen. Neki drugi simboli - kao što je boginja pravde koja, na Titorelijevoj slici, liči na boginju lova - nisu do kraja razrađeni, što nas podseća (i to stalno moramo imati na umu) da Kafka nije imao vremena da dovrši svoje remek-delo - a ko zna da li bi i tada pred tumačima bio lakši zadatak. Tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne isključuje potpuno jedno i drugo, kaže sveštenik u IX glavi Procesa. Pokušajmo da se ne zadržimo na tačnom shvatanju.

Homer, ILIJADA

HOMERSKI EP
Homer
Opšta obeležja junačke poezije

Pesme srodne Homerovim epovima možemo naći u većini naroda sveta. Iako se, kad su u pitanju pojedinosti, pesme međusobno veoma razlikuju, epsko pesništvo svih naroda pokazuje zajednička obeležja od suštinskog značaja.

Đorđe Balašević, pesnik pacifizma

Đorđe Balašević, foto: A. Dunkić
Kada se odvoje čiste ljubavne pesme i one koje predstavljaju vedre himne životu (vesele, idilične pesme, pesme o mladosti, ženidbi i sličnim temama, koje odišu opštom harmonijom - upravo onom harmonijom koja u najboljim Balaševićevim pesmama jeste i može da bude jedino predmet čežnje, jer koliko god mi težili da živimo u skladu sa svetom, taj svet je nepopravljivo iskvaren, pa se osećanja Balaševićevih lirskih junaka kreću u širokom rasponu - od savršene ljubavi, upućene voljenoj ženi, porodici, prirodi i opštoj dobroti u ljudima, pa sve do potpunog razočaranja u ljudski rod i mizantropije) primetićemo da je Balaševićeva poezija u celini angažovana.

Tomas Man, TONIO KREGER

Tomas Man
 Ako pođemo od toga da naziv jednog književnog dela predstavlja ključ za njegovo tumačenje - možda ne idealan, ali ipak onaj koji nam (svesno ili nesvesno) nudi sam autor - treba malo da se zadržimo na ovom neobičnom imenu: Tonio Kreger. Lično ime u nazivu umetničkog dela uvek predstavlja signal da će se u centru naći jedna ličnost. I u Manovoj noveli nalazimo jednu centralnu ličnost, a ta ličnost je umetnik. Verovatno je većini čitalaca prošla kroz glavu misao da se ovaj kratki roman mogao zvati i Portret umetnika u mladosti - ovo ime je desetak godina kasnije odabrao Džojs za svoj roman, čiji junak, uzgred budi rečeno, nosi takođe neobično ime: Stiven Dedalus. Stivena, kao i Tonija Kregera, školski drugovi zadirkuju zbog imena koje nosi. Obojici junaka ime predstavlja nekakav beleg. Sada već postaje očigledno zbog čega je Tomas Man ostavio golo ime i prezime i šta je time hteo da nam saopšti. U imenu Tonio Kreger sadržane su sve suprotnosti kojima obiluje svet novele i svest junaka: sever i jug, život i umetnost, umerenost i neumerenost, zdravlje i bolest, građansko i umetničko, askeza i razuzdanost, svet površnosti i svet duha. Tonio Kreger jeste portret umetnika u mladosti. Tema novele je umetnikov život: ne umetnička egzistencija kao jedan aspekt života, nego život čoveka-umetnika, čoveka koji nije ništa drugo nego umetnik i za koga običan svet vitalnosti predstavlja inspiraciju i muku, budući da u njemu ne učestvuje, iako samo zahvaljujući njemu njegovo srce živi.

Franc Kafka, PREOBRAŽAJ, pripovetka


Verovatno najpoznatija pripovetka (negde ćete naći i da se radi o noveli) Franca Kafke, "Preobražaj", svoju popularnost u akademskim krugovima duguje pre svega činjenici da ju je nemoguće do kraja interpretirati, mada je možemo tumačiti u nedogled, nalazeći bezbroj novih značenja, učitavajući i preterujući u učitavanjima informacija koje imamo o Kafkinoj biografiji, koje se tiču njegovog privatnog života. "Preobražaj" su izdvojili oni proučavaoci koji neguju frojdovski ili postfrojdovski pristup književnosti koji se zasniva na psihoanalizi. Takva tumačenja su i danas tako učestala da je gotovo nemoguće pronaći tekst o ovoj Kafkinoj pripovetki kroz koji se ne provlači ideja da Kafka tu govori o svom detinjstvu, odnosu sa ocem i sl. Ide se još dalje u psihoanalizi - otkriva se tako da je jedna od tema ove pripovetke i incest.

Umberto Eko, IME RUŽE

Kada je Tomas Man ustvrdio da dobar pisac mora da piše i za "glupog" čitaoca, nije time mislio da kaže da su njegovi čitaoci glupi ljudi, nego da jedno književno delo čiji se aluzivni spektar oslanja na mnoge druge tekstove mora da se obraća i onim čitaocima kojima ti drugi tekstovi nisu poznati. Jedan postmoderni roman kao što je "Ime ruže" Umberta Eka živi od starih tekstova, prepun je intertekstualnih odjeka i preplitanja značenja koja predstavljaju intelektualni izazov, jer njihovo prepoznavanje i razumevanje dovodi do kvalitetnijeg doživljaja dela (sastavljači prikaza Ekovog romana u nedogled ponavljaju sintagmu "semiotička šuma", koju je zgodno skovao neki kreativni recenzent, verovatno aludirajući na činjenicu da Umberto Eko predaje semiotiku na univerzitetu). Međutim, delo čiji se autor nada komercijalnom uspehu ne sme da bude hermetično. Eku je bilo veoma stalo do mišljenja "bezazlenog" čitaoca (Eko upotrebljava osetno blaži izraz nego što je onaj koji je upotrebio Man). Veliki poštovalac Aristotelove "Poetike" dao je zato primat radnji i stvorio zaplet poput onih u kriminalističkim romanima i - da bi čitaocu bilo što ugodnije - u priču ubacio još i jednog islednika Engleza (i to, da aluzija bude očiglednija, taj engleski detektiv je iz Baskervila!). Eko je bio izuzetno pažljiv prema svojim bezazlenim čitaocima, kako ne bi odustali od čitanja zbog nerazumevanja pojedinih segmenata romana, poslužio se odličnim sredstvom - pripovedačem koji ne razume zbivanja oko sebe, a ipak o njima prenosi celovitu i jasnu sliku (postupak koji je genijalno primenio Fokner u prvom poglavlju "Buke i besa"). Sa Adsom iz Melka čitalac može da se poistoveti bar u onoj meri u kojoj bi ga to sprečilo da se zaustavi na nejasnom delu - zašto bi morao sve da razume, kada ni pripovedaču nije jasno? Uostalom, realnost ovog romana je realnost lavirinta; ako je lavirint onaj fizički prostor po kome se junaci kreću, zašto i duhovni prostor ne bismo mogli posmatrati kao nekakav  lavirint u kome čitalac nailazi na razne ćorsokake, ali na kraju svakako nabasa na pravi put.

Majstor i Margarita, roman Mihaila Bulgakova


Roman Mihaila Bulgakova, „Majstor i Margarita“ je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i najveće zlo. Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa takvom temom nije moglo biti prihvaćeno u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i majstor iz njegovog romana, spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev Satana. Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu „Majstor i Margarita“.

Alber Kami o delu Franca Kafke (Mit o Sizifu)


Poslednji esej u Kamijevoj knjizi “Mit o Sizifu”, koji ujedno predstavlja i neku vrstu zaključka ovog ogleda o apsurdu, nosi naziv “Nada i apsurd u delu Franca Kafke”.

Namerno kažem esej; iako su teme kojima se Kami ovde bavi filozofske, način na koji im prilazi je nešto slobodniji, bez težnje ka logičkoj neoborivosti, bez apodiktičnih tvrdnji i čvrstih zaključaka. U pitanju je, kako sam Kami kaže, ogled.

Derviš i smrt, Meša Selimović


Ova knjiga, kao i sve knjige na svetu, govori o traženju sreće, kaže nam autor u posveti, pre početka. A početak je pesimističan: gorki stihovi iz Kur-ana koji uokviruju delo govore da je svaki čovek uvek na gubitku. Derviš, šejh Ahmed Nurudin, narator i subjekt, gotovo lirski, sreću nije našao. Suočen sa smrću, traga za smislom svog postojanja, svodi račune sa samim sobom, pravi rezime jedne napete duhovne borbe. Piše potresnu ispovest, opisuje grozničave napore svoje volje, suočene sa besmislom života na zemlji, neredom i nepravdom, dok pokušava da očuva svoje ljudsko dostojanstvo. Tako bi se, u par rečenica, mogla odrediti glavna tema Selimovićevog remek-dela. Međutim, tema ima nekoliko, razvijaju se paralelno u jedinstvenom kompozicionom i idejnom sklopu. Ova interpretacija predstavlja pokušaj da se osvetle glavne teme i protumači smisao celine. Dat je i pregled radnje romana, kroz prepričavanje, kao i analiza likova. Nisu zaobiđena ni naratološka pitanja, kao ni određene neknjiževne tendencije, kao što je kritika korumpirane vlasti, na primer.

Tragedija, fenomen tragičkog


Pojam tragedije i tragičkog


Albin Leski u nezaobilaznoj studiji "Grčka tragedija" ističe da svekolika problematika tragičkog, ma koliko široka i sveobuhvatna bila, svoje ishodište ima u fenomenu atičke tragedije i uvek se njemu vraća. Međutim, iako su Grci stvorili veliko tragičko umetničko delo i time ostvarili jedan od najvećih dometa u delokrugu duhovnog stvaralaštva, oni nisu razvili teoriju tragičkog koja bi prevazilazila njegovo uobličenje u drami i odnosila se na poimanje sveta kao celine.

Simbolizam. Značenje termina simbolizam u istoriji književnosti


Rene Velek u tekstu “Termin i pojam simbolizam u istoriji književnosti” precizno određuje pojam simbolizma kao jednog perioda u istoriji književnosti.

Reč simbolizam se može upotrebiti kao opšti termin za književnost u svim zapadnim zemljama koja je došla posle opadanja realizma i naturalizma XIX veka, a prethodila usponu novih avangardnih pravaca: futurizma, ekspresionizma, nadrealizma, egzistencijalizma i tako dalje. Zatim, simbolizam se upotrebljava kao termin za dominantni stil koji je nastao posle realizma XIX veka. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina devetnaestog veka, simbolizam predstavlja opšte ime za novija kretanja u francuskoj poeziji.

Spoljašnji pristupi proučavanju književnosti: tumačenje književnosti iz ugla biografije, psihologije, sociologije i istorije ideja


Mnogi proučavaoci književnosti bave se njenom pozadinom, sredinom u kojoj se ona javlja i postoji, njenim spoljašnjim uzrocima. Takvo proučavanje uglavnom pretenduje na neko uzročno objašnjenje, koje navodno opravdava književnost, razjašnjava je i svodi na njene izvore (“zabluda o izvorima”). Iako je istina da se književnost prilično rasvetljava dobrim poznavanjem uslova pod kojima je stvorena, ipak je jasno da uzročnim proučavanjem nikad ne možemo rešiti probleme opisivanja, analize i procene jednog književnog umetničkog dela.

Nauka o književnosti, definicije osnovnih pojmova: književna teorija, kritika i istorija


Književnost je stvaralačka delatnost, umetnost. Nauka o književnosti, sa druge strane, predstavlja jednu vrstu znanja, odnosno učenosti, koje se mora izražavati intelektualno, u obliku logički doslednog sistema. Proučavanje književnosti mora biti racionalno, iako je njegov predmet najčešće iracionalan.

Teorija književnosti proučava opšta načela, kategorije i merila, dok se književna kritika i istorija bave pojedinačnim delima, s tim što ta dela istorija posmatra kao hronološki niz, a kritika uglavnom statički. Međutim, ti pristupi se prožimaju; književnu teoriju je moguće stvoriti jedino na temelju proučavanja pojedinačnih književnih dela. Isto tako, kritika i istorija bi bile besmislene bez nekog sistema pojmova koji im pruža teorija. U pitanju je dijalektički proces uzajamnog prožimanja teorije i prakse.

Sofokle, ANTIGONA


Antigona je komad o ličnosti koja je mogla da pođe samo jednim putem, jer je on bio neizbežno određen njenim bićem.

Radnja započinje u trenutku kad je prošlo zbivanje iz Eshilove “Sedmorice protiv Tebe”, kada je Teba oslobođena opasnosti, a muški porod ukletog roda potamanjen u bratoubilačkom sukobu. Dok je Eteokle poginuo kao zaštitnik i branitelj zavičaja, Polinik je bio na suprotnoj strani; zbog toga, prema zapovesti gospodara grada, Kreonta, njegovo telo mora da ostane nepokopano, da bude hrana psima i pticama. Kreontova zapovest je ogrešenje u odnosu na božansku zapovest, koja zahteva da se mrtvac poštuje. Zbog toga za Antigonu ne postoje nikakve nedoumice, čvrsto je rešena da svom bratu obezbedi ukop.

Žan Pol Sartr, ŠTA JE KNJIŽEVNOST? O angažovanoj književnosti


Horacijev koncept dulce et utile (doslovno: slatko i korisno) jasno je ilustrovao šta kasna antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo uvreženo mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi, i da nas nečemu nauči. U modernom dobu takvog konsenzusa nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art (umetnost radi umetnosti) ili radikalni utilitarizam i didaktičnost. Dvadeseti vek poznaje politički angažovanu umetnost (najbolji primer je možda poezija Marinetija i drugih futurista), koja ima za cilj da nas pridobije za određenu doktrinu. Dela te vrste uglavnom nemaju veliku umetničku vrednost, a ideološki angažovana književnost zamire sa nestankom totalitarnih sistema XX veka.

Alber Kami, STRANAC i apsurd


Alber Kami

Stranac, egzistencijalizam i apsurd

Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava. Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.

Angažovano pozorište, Žan Pol Sartr, Uvod u Sartrove drame


Na Sartrove dramske tekstove se često gleda kao na umetnička dela čiji su elementi (svi elementi dramske forme, svi sukobi u okviru dela, sva razrešenja) određeni postulatima filozofije koji su apriorni na delo. U pitanju je, dakle, drama koja osnovne postavke jedne filozofije pretvara u karaktere i situacije pozorišnog dela, teatar koji preko strogo konstruisanih situacija objašnjava filozofsko stanovište kao sam objekt dramske radnje. Cilj ovog teksta je da otkrije i druge aspekte ovih umetničkih tvorevina, kao i da skrene pažnju na ipak nešto kompleksniju vezu izmađu egzistencijalističke filozofije i Sartrovog dramskog stvaralaštva. Neosporno je da ova dela na izvestan način izražavaju filozofska i politička shvatanja svog autora, ali isti je slučaj i sa ogromnom književnom tradicijom pre Sartra, mnogim delima čiju umetničku vrednost niko ne dovodi u pitanje, iako se u njima osećaju takve, reći ćemo, neknjiževne tendencije.

Postmodernizam u književnosti – POETIKA POSTMODERNIZMA, Linda Hačion

Linda Hačion,   POETIKA POSTMODERNIZMA

Postmodernizam je protivrečan fenomen koji gradi i ruši, upotrebljava i zloupotrebljava same pojave koje izaziva. Obično je povezan sa cvetanjem negativističke retorike: slušamo o diskontinuitetu, disrupciji, dislokaciji, decentriranju, indeterminaciji, antitotalizaciji itd.

Vordsvort i Kolridž o imaginaciji (teorijska shvatanja pesničkog romantizma)


Poezija se stvara – bar prema tvrdnjama romantičara – od detinjstva čovečanstva, a znamo da je, skoro isto tako davno, čovek počeo i da razmišlja o njenom nastanku. Centralno mesto svih teorija o pesničkoj umetnosti je pitanje o prirodi pesme i, posredno, o prirodi pesnika. Oduvek se smatra da se pesnik po nečemu razlikuje od ostalih ljudi. Dva najstarija objašnjenja su vrlo poznata i, još uvek, veoma rasprostranjena. Prema prvom, pesnik je biće obuzeto božanskom inspiracijom.

Čovek i “Solaris“ (o romanu Stanislava Lema i filmu Andreja Tarkovskog)


 Ne trebaju nam drugi svetovi, trebaju nam ogledala. 

Neko se nekad zapitao da li je bog stvorio čoveka prema sopstvenom obličju ili je pak čovek stvorio boga prema svojoj slici i prilici. Necu o tome. Ali da smo vanzemaljce antropomorfizovali preko svake mere, nema sumnje. Da li je to pravi način da razumemo svet izvan naše planete, pitao se Stanislav Lem, autor romana “Solaris“. Tipična predstava koju imamo o izvanzemaljskoj egzistenciji nastala je kako bismo bili u stanju da shvatimo da nismo sami, ali ona predstavlja i ćorsokak koji nam smeta da proširimo vidike i prihvatimo bilo šta što se ne uklapa u tu sliku. Tako lako možemo da upadnemo u zamku koju smo sami sebi postavili.

Novi realizam Virdžinije Vulf: društveni sistem kao pretnja u „Gospođi Dalovej“


In this book I have almost too many ideas. I want to give life and death, sanity and insanity; I want to criticize the social system, and to show it at work, at its most intense.
(Virginia Woolf, A Writer’s Diary)

Svako ko je makar površno upoznat sa radom Virdžinije Vulf reći će o njoj, bez razmišljanja, da pripada jednom književnom pravcu (ili pre epohi) koji se zove modernizam i da njene romane karakteriše revolt protiv realizma, tj. da su oni nešto sasvim suprotno romanima realizma, nešto suptilno, fluidno i neuhvatljivo, poput snova i fantazija, i da se bave potpuno drugačijim temama. Sve je to tačno, ukoliko pod pojmom „realizam“ podrazumevamo devetnaestovekovni realizam, određeni korpus dela sa zajedničkim osobinama, nastao u određenom istorijskom trenutku. To je viktorijanski roman kada govorimo o engleskoj književnosti. Virdžinija Vulf veoma kritikuje svoje savremenike, Beneta, Velsa, Golsvortija, koji pišu u tom maniru. Međutim, ona nigde ne kaže da realnost ne treba da bude tema književnosti! Upravo o tome ona piše; stvarnost, život, osvajaju nas na svakoj stranici njene proze. Fantazija je legitimna književna forma, piše Dejvid Dejčis, ali dodaje da ni jedan roman Virdžinije Vulf nije delo te vrste, osim možda „Orlanda“. Ona je zainteresovana za život i probleme svog vremena, dovoljno dokaza za to imamo u njenoj nefikcionalnoj prozi. U čemu se onda sastoji razlika između njenih romana i romana onih koje kritikuje? Oni su, kaže Vulfova u svom eseju „Moderni roman“, materijalisti. Pišu o nebitnim stvarima, stvarima prilaze spolja, svoju neizmernu veštinu koriste da bi trivijalno i prolazno prikazali kao stvarno i trajno. Za nju, istinsko i trajno nalazi se u samoj suštini života, u večno promenljivoj, večno kolebajućoj svesti koja stalno prima utiske spolja i neprekidno ih transformiše. Pored sadržine, smetao joj je i način pisanja koji su negovali viktorijanski realisti, sa jasnom linearnom fabulom; smatrala ga je nepodesnim za izražavanje modernog viđenja sveta, naročito posle Prvog svetskog rata, kada je sve počelo da se dovodi u pitanje.

Don Žuan, arhibuntovnik

Molijer
Uvodna napomena

Posmatram odnos junaka prema ovom svetu i životu pre smrti, kao i odnos tog istog sveta prema njemu, pa ću, prilikom interpretacije Don Žuana, zanemariti tradicionalni problem odgovornosti pred nebom i, uopšte, bilo kakvu metafiziku. Munja i grom mogu da se vrate lažnom nebu odakle su ih pozvali, istinska tragedija odigrava se izvan njih.