Čovek i “Solaris“ (o romanu Stanislava Lema i filmu Andreja Tarkovskog)


 Ne trebaju nam drugi svetovi, trebaju nam ogledala. 

Neko se nekad zapitao da li je bog stvorio čoveka prema sopstvenom obličju ili je pak čovek stvorio boga prema svojoj slici i prilici. Necu o tome. Ali da smo vanzemaljce antropomorfizovali preko svake mere, nema sumnje. Da li je to pravi način da razumemo svet izvan naše planete, pitao se Stanislav Lem, autor romana “Solaris“. Tipična predstava koju imamo o izvanzemaljskoj egzistenciji nastala je kako bismo bili u stanju da shvatimo da nismo sami, ali ona predstavlja i ćorsokak koji nam smeta da proširimo vidike i prihvatimo bilo šta što se ne uklapa u tu sliku. Tako lako možemo da upadnemo u zamku koju smo sami sebi postavili.

Tekst “Solarisa“ govori o tome kako ljudi proučavaju ovu neobičnu planetu, ali između redova se može pročitati da je obrnuto, tj. da Solaris proučava ljude koji su mu se približili. I, dok se ljudi bave fizičkim osobinama planete, ona ispituje njihovu podsvest, njihove najpotisnutije misli koje su tako često opterećene krivicom. Solaris materijalizuje sadržaj čovečije duše i ispada da u svemiru ne možemo naići ni na šta užasnije od onoga što sami nosimo u sebi.

Planeta Solaris prekrivena je takozvanim “okeanom“ koji nam se predočava kao jedan organizam koji pokriva celu površinu planete. Okean pokazuje znake izuzetne i neshvatljive inteligencije koja stvara fizičke fenomene na način koji nauka nije u stanju da objasni. Um Solarisa za ljude je nedokučiv, pa svi pokušaji komunikacije propadaju. Protagonisti romana postaju agresivni, pokušavaju na silu da stupe u kontakt sa Solarisom i tada njihovi eksperimenti postaju psihološki traumatični za njih same. Ono što im okean šalje kao odgovor u stvari leži duboko u njihovim ličnostima; oni sada moraju da se suoče sa najbolnijim i najpotisnutijim uspomenama koje vaskrsavaju pred njihovim očima i dobijaju konkretne telesne oblike. Glavni junak, Kris Kelvin, se ponovo bori sa osećanjem krivice zbog samoubistva voljene žene. Šta muči ostale istraživače samo je nagovešteno, oni to pažljivo skrivaju, ali deluje da su njihovi demoni još mnogo strašniji.



Lem u romanu govori o nemogućnosti nauke da se na pravi način izbori sa potpuno stranom, vanzemaljskom egzistencijom, koja je izvan granica ljudskog razumevanja. Tarkovski, sa druge strane, pomera fokus na Kelvinova osećanja prema ženi i stanja u kojima se nalaze ljudi prilikom istraživanja svemira. Tema Lemovog romana je konflikt između čoveka i unverzuma; taj konflikt je Tarkovskom poslužio samo kao sredstvo da govori o unutrašnjem životu ljudi.

Prvi put mi se više dopao film nego knjiga po kojoj je snimljen.

Snimljena je 2002. godine još jedna verzija „Solarisa“, holivudska, sa lepotanima (Džordž Kluni), ni po čemu značajna.