Don Žuan, arhibuntovnik

Molijer
Uvodna napomena

Posmatram odnos junaka prema ovom svetu i životu pre smrti, kao i odnos tog istog sveta prema njemu, pa ću, prilikom interpretacije Don Žuana, zanemariti tradicionalni problem odgovornosti pred nebom i, uopšte, bilo kakvu metafiziku. Munja i grom mogu da se vrate lažnom nebu odakle su ih pozvali, istinska tragedija odigrava se izvan njih.


1. Da li je Don Žuan licemer?

Samo pod posebnim uslovima možemo Don Žuana videti kao licemera: ako ga nismo razumeli. Ono što hoću da istaknem jeste, ako ne neosnovanost, ono bar nedovoljnost tvrdnje da ovaj junak naprosto predstavlja tipičan primer libertinističkog plemićkog licemera i da tema ove drame nije Don Žuanovo zavodništvo, nego njegovo licemerje. Ovo rešenje nam nudi Hans Majer. On pretpostavlja da pisci, po pravilu, osuđuju svog junaka, samo što ga jedni, kao Tirso di Molina, vide kao ekscesivan slučaj iskvarenog plemića, dok ga drugi, kao Molijer, posmatraju kao tipičnog predstavnika nekakve jednoobrazne kaste. Da li je Don Žuan jedinstvena ili tipična pojava, ovde je manje bitno. Bitno je da se ovde radi o ignorisanju drugih aspekata i, samim tim, o jednom suštinski pogrešnom odnosu prema njemu.
Majer ukazuje na distinkciju između dve vrste licemera; jedan je aristokrata i libertin, a drugi klerikalista. I ja ću krenuti od ove podele, ali neću slediti njegovu argumentaciju.
Don Žuanovo, uslovno rečeno, licemerje, zapravo jeste drskost. Ono ispituje i prekoračuje, zabave radi, granice ljudske tolerancije i gluposti. Ono prevazilazi kategorije morala i, u obliku svoje krajnosti, sebe negira. Sa druge strane, čuveni Molijerov licemer, Tartif, se strogo drži navedenih granica, kao i konvencionalnog morala i, na taj način, vodeći strogo računa o sopstvenom ugledu, pribavlja za sebe korist.
Ponašanje licemera je uvek determinisano očekivanjima okoline, bez obzira na odnos koji on ima prema njoj. To je jasno izraženo kod Tartifa. Kad je Don Žuan u pitanju, ne možemo govoriti o determinizmu tog tipa; on je suštinski slobodan.

2. Protoegzistencijalista

Sloboda, o kojoj je već bilo reči, ne potiče iz aristokratskog porekla ovog heroja, već je imanentna njegovom biću i obezbeđena njegovom voljom.
Don Žuan je vrhunski obmanjivač, ali i mnogo više od toga. Nije mu jedini, ček ni najvažniji cilj da obmane. To je samo sredstvo pomoću kojeg neprestano dokazuje da nema granice pred kojom bi se morao zaustaviti dok je živ. On se ne plaši da će biti otkriven, naprotiv, on izaziva. On se igra. On zna da postoji samo jedan život, tačnije, da postoji samo jedan trenutak. Trenuci koji su prošli, kao i oni koji tek treba da dođu, sada ne postoje. To je jedina istina za Don Žuana. Nikakva ontološka obezbeđenost njega ne zanima. Da je zainteresovan za kontemplaciju, tvrdio bi da nikakvog višeg smisla ni nema, nema razrešenja u večnosti, jer nema ni večnosti. Ipak, Don Žuan nije filozof. On je jedan običan zavodnik. Njega interesuje jedino život sam, njegovo obilje, prezasićenost, ispunjenost svakog trenutka. Akcija je neophodna. Akcija je njegov modus vivendi, način prevazilaženja apsurda, kojeg je sasvim sigurno svestan. On ne dela sa nekakvom promišlju, vidimo kako konstantno improvizuje, kako mu osvojeni ciljevi ništa ne znače, kako delanjem samo troši svoje životne šanse. Upravo zbog toga on ne sme da se zaustavi, da ne bi sagledao svu duhovnu bedu sveta, da ne bi imao vremena. Ogroman je teret koji ateista mora da podnese, mada ga taj isti teret čini superiornim. On ne oseća odgovornost ni prema kakvoj transcendenciji, ni prema sopstvenom staležu. Ni jedno ni drugo ga se ne tiče, jer živi u drugim relacijama. Kada ga optužuju, on ne nalazi za shodno da se opravda. Odbacuje optužbu, tačnije, ignoriše je, jer je odgovoran jedino pred sobom. Smatra da ne potpada pod jurisdikciju ni ljudskih ni božanskih normi. Ne poznaje ponižavajući strah od kazne. Zato je slobodan i konstantno to dokazuje, načinom života. I – mada za društveni poredak nije zainteresovan – samim svojim postojanjem ga ugrožava, jer ga obesmišljuje. Sistem je doveden u pitanje postojanjem ovog junaka. Veliki broj pretnji je zato upućen buntovniku. Sukob je neminovan i zavodnik, isprovociran, igra svoju igru sve surovije. Izgovara “postaću licemer“, a to je implicitna optužba, jer – do tog trenutka – svi su licemeri, osim njega. Tada on počinje da se bori svesno i to tako što svoje optužitelje direktno izvrgava podsmehu. Tu tek vidimo sav glumački potencijal ovog junaka. Don Žuan bi lako mogao da bude Tartif, cenjeni licemer umesto oholog autsajdera, ali ga to ne zanima. Kad bi se vezao za samo jednu ulogu (kada bi se za bilo šta vezao!) izgubio bi slobodu preobražavanja, a možemo li zamisliti Don Žuana koji sebi postavlja granice?
Ogroman potencijal u preobražavanju je Don Žuanovo oruđe na velikoj pozornici. Ipak, suštinski se on ne menja, ne kaje se, ne postaje bolji čovek. “Neka bude šta bude, ali niko neće moći da kaže da sam se pokajao zbog onoga što sam učinio“, reči su koje, na samom kraju drame, dok se mačem bori protiv kamene statue, izgovara vitez života. Ovaj gest i ove reči nipošto ne znače da je Don Žuan poludeo od nepodnošljivog prisustva božije sile, one uopšte nisu izraz ludila, nego su pre izraz njegovog ethosa. Ovde na izvestan, specifičan način možemo govoriti o tragičkom ethosu. Usamljenik se aktivno bori za život u svetu u kojem je stranac. Doduše, on ni u jednom trenutku ne pati. Don Žuan nije tužan ili, bar, mi to ne vidimo zbog dramskog načela delanja-a-ne-pripovedanja. Mi vidimo samo podrugljiv osmeh koji, od prve do poslednje scene, ne napušta lice heroja.

3. Apologija

Kako shvatiti Don Žuanov gest prema bratu done Elvire? Zbunjuje ovo iznenadno plemenito postupanje jednog negatora morala. Vidimo ga kako, kao i uvek, u trenutku donosi odluku. Međutim, ova odluka se razlikuje od ostalih. Tačnije, prvi put vidimo Don Žuana u ovakvoj situaciji. Vidimo da vrlinu, do koje je njemu ponajmanje stalo, poseduje u daleko većoj meri nego njegovi optužitelji. Bez razmišljanja i bez patetike, rizikujući sopstveni život, spasava potpuno nepoznatog čoveka. Zašto? Ne može se navesti razlog, osim iracionalnog unutrašnjeg imperativa, istinske humanosti.
Ova epizoda je naizgled problematična, jer protivreči onome što Don Žuan vulgarno simbolizuje. Međutim, ovde nema nedoslednosti u oblikovanju karaktera. Motivacija ne samo da je prihvatljiva, nego je i od ključnog značaja za dalje razumevanje drame. I ovaj postupak je u skladu sa junakovim moralom svoje simpatije i svoje antipatije i sa trenutnim porivima. Bitni su trenutni porivi. To je ono što je ključno, a ne “plemićka zloupotreba, preziranje čoveka i licemerje.“ Ovog čoveka Don Žuan ne prezire; čini se, čak, da ga veoma ceni. Nakon što dođe do prepoznavanja, naš junak daje jedno obećanje. Zatim govori o časti i mi, prvi put, vidimo da on zaista misli ono što govori. Sigurno je da se, ovog puta, ne radi o tipičnoj donžuanovskoj tiradi. On zaista namerava da ispuni zadatu reč. Ili – usudiću se da krenem još korak dalje – pretpostavimo da je ovaj junak skoro uvek iskren kada govori o svojim osećanjima i namerama, ali one ubrzo nestanu, on ih jednostavno zaboravi. Žan Ruse govori o Don Žuanovoj amneziji. Kaže da se, od čoveka koji živi u sadašnjosti i nema ni prošlosti ni budućnosti, ne može očekivati da ispuni obećanje. On prihvata obavezu, ne shvatajući da bi neko kasnije mogao da zatraži od njega da položi račun. Na svako spominjanje kasnijeg događaja, on odgovara: ima vremena. Kada taj trenutak dođe, obaveza je već deo zaboravljene prošlosti.
On ne poseduje trajne strasti. Zbog toga trenutne uvek snažno dolaze do izražaja. Ovaj junak je preplavljen osećanjem časti dok razgovara sa Don Karlosom. U tom trenutku mu se ništa ne može zameriti. Ima nečega donkihotovskog u njegovom držanju, a – dokle god sebe vidi kao častoljubivog viteza – on to i jeste. U svakom slučaju, ovaj junak nije suštinski nepošten, samo je – u konvencionalnom smislu, nerazuman. On nema svest o odgovornosti, vremenu, trajanju.
Kada ga ugledamo pod ovakvim svetlom, lako možemo poverovati da on voli svaku ženu kojoj izjavi ljubav, voli je silno, makar samo u trenutko kada to izgovara. Ta ljubav je možda egocentrična, ali ni manje ni više nego bilo koja druga. Može se reći i da Don Žuanov nediferencirani erotski instinkt nije znak muževnosti, da je to jedan nezreli, pubertetski instinkt, fiksiran na razvojnom putu opšte apstrakcije ženskog, a ne konkretne fiksacije na jednu, jedinu ženu. Ako je tako, onda ovog junaka možemo smatrati detetom, ali nikako ne možemo reći da je podlac.

4. Deus ex machina / nečuvena metafizička podvala

Zadržimo se malo na poslednjoj sceni Molijerove drame. Pogođena gromom, zemlja se otvara i guta zlikovca, duhovnog bogalja i moralnu nulu, čoveka koji ni u šta ne veruje i koji nepovratno upropašćuje jadne, mile, bezazlene deve, odvraća plemićke kćeri od boga, čime kvari ugled, a i budžet njihovih porodica, zatim pušta sirote seljančice da veruju da će postati gospođe, te seje ljubomoru i kvari tako čistu ljubav između tetke i sestričine… kao da mu sve to nije dosta, čak ni mrtve ne poštuje! Sve u svemu, svaki trenutak njegovog života beše posvećen rušenju poretka i sramoćenju sopstvene porodice, a time i čitave aristokratije.
“Svi su zadovoljni“; prestupnik je eliminisan i pravda zadovoljena. Na sceni ostaje samo sušto otelovljenje vrline, Zganarel, rob po staležu i po prirodi, bogom dani tužilac, sa punom burmuticom morala. Burmut “oplemenjuje dušu i podučava čoveka poštenju…izaziva časna osećanja i vrlinu“, sve u svemu, “to je uživanje za časne ljude“, a Zganarel je izuzetno častan čovek i vrlo razborit, pa se, za razliku od svog gospodara, mudro uklanja od sukoba koji može da izbegne, jer je mnogo bolje dozvoliti da strada bližnji, nego se upuštati u borbu neizvesnog ishoda. Njegova je savest mirna, što mu omogućuje da se neprestano zgražava nad ponašanjem našeg junaka. Kada, u V činu, Don Žuan izjavljuje da će se pomiriti sa svetom, prihvatiti moral mimikrije i postati licemeran, jer to je “pomodan greh, a svi pomodni gresi važe kao vrlina“, to izlaganje vređa prečiste uši njegovog sluge, te mu ovaj, nakon niza nesuvislih silogizama, proriče prokletstvo, jer je licemerstvo “vrhunac bezbožništva“; tu je definiciju Zganarel tačno nabubao. Prokletstvo se ispunjava, zalutali tragički heroj završava tragičnom smrću, na trenutak zaboravljamo da smo čitali (gledali) komediju, a zatim se opet smejemo – čovečanstvu.

Literatura:
1.Kami, Alber, “Donžuanstvo“, u: Mit o Sizifu, Beograd, 1999.
2.Majer, Hans, “Don Žuanov put u pakao“ i “Leporelo“, u: Doktor Faust i Don Huan, Novi Sad: Svetovi, 1988.
3.Molijer, “Don Žuan“, u: Izabrane komedije, Beograd: Prosveta, 1950.
4.Ruse, Žan, Mit o Don Žuanu, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995.