Postmodernizam u književnosti – POETIKA POSTMODERNIZMA, Linda Hačion

Linda Hačion,   POETIKA POSTMODERNIZMA

Postmodernizam je protivrečan fenomen koji gradi i ruši, upotrebljava i zloupotrebljava same pojave koje izaziva. Obično je povezan sa cvetanjem negativističke retorike: slušamo o diskontinuitetu, disrupciji, dislokaciji, decentriranju, indeterminaciji, antitotalizaciji itd.

Postmoderna kultura je u provrečnom odnosu prema onome što obično nazivamo dominantnom, liberalno – humanističkom kulturom. Ne poriče je, nego je osporava unutar njenih sopstvenih pretpostavki. Modernisti poput Eliota i Džojsa često su shvatani kao duboko humanistički zbog njihove paradoksalne žudnje za postojanom estetikom i moralnim vrednostima, uprkos ličnoj neverici u postojanje takvih univerzalnosti. Postmodernizam se razlikuje od ovoga, ne zbog svojih humanističkih protivrečnosti, već zbog provizornosti svojih odgovora na njih: on odbija da uspostavi bilo kakvu strukturu – kao što su umetnost ili mit – ili, kako kaže Liotar, veliku naraciju, koja bi takvim modernistima mogla da posluži kao uteha. Postmodernizam dokazuje da su takvi sistemi zaista privlačni, možda čak I neophodni, ali da ih to ne čini manje iluzornim. Po Liotaru, postmodernizam je okarakterisan upravo tim vidom nepoverenja u velike ili metanaracije: oni koji žale zbog ''gubitka smisla'' u svetu ili umetnosti u stvari oplakuju činjenicu da znanje više nije na prvom mestu narativno znanje te vrste. To ne znači da je znanje na neki način iščezlo. Potpuno nova paradigma ne postoji, bez obzira na to što postoji promena.

Poznata humanistička razdvojenost života i umetnosti (ljudska imaginacija i red Vs haos i nered) niše ne stoji. Protivrečna postmodernistička umetnost uspostavlja stvarno takav red, a zatim ga koristi za demistifikaciju našeg svakodnevnog procesa strukturisanja haosa, saopštavanja ili određivanja značenja.

Tipično za postmodernizam je prekoračenje prethodno utvrđenih granica – pojedinih umetnosti, žanrova, same umetnosti. Granice između literarnih žanrova postale su fluidne. Međutim, najradikalnije su prekoračene granice između fikcije i nefikcije i, samim tim, između fikcije i života.

Autofikcija, tipičan postmoderni tekst, odbacuje sveznanje i sveprisutnost trećeg lica i, umesto toga, ulazi u dijalog između narativnog glasa (koji i pripada i ne pripada piscu) i zamišljenog čitaoca. Njegova tačka gledišta je provizorna, lična. Međutim, on uz to operiše (i igra se) sa konvencijama književnog realizma i novinarske zbiljnosti.

Parodija je savršen postmodernistički oblik u izvesnom smislu, pošto ona na paradoksalan način i uključuje u sebe i izaziva ono što parodira. Uz to, ona prisiljava na preispitivanje ideje porekla ili originalnosti, što je povezano sa ostalim postmodernim preispitivanjima pretpostavki liberalnog humanizma.

Odnos između fikcije i istoriografije je kompleksan, imaju mnogo sličnosti. Postmoderna teorija dovodi u pitanje razdvojenost književnog i istorijskog, jer oba načina pisanja
svoju snagu u većoj meri izvode iz verovatnoće nego iz neke objektivne istine
u pitanju su lingvističke konstrukcije sa konvencionalnim narativnim formama,
u jednakoj meri su intertekstualni, razvijajući tekstove o prošlosti unutar svoje složene tekstualnosti.

Rolan Bart

Rolan Bart ističe da je XIX vek stvorio realistički roman i pripovedačku istoriju, dva žanra kojima je zajednička težnja da odaberu, konstruišu i iskažu samozadovoljan i zatvoren narativni svet, koji bi trebalo da bude predstavljački, ali ipak razdvojen od promenljivog iskustva i istorijskog razvojnog toka. Istorija i fikcija danas imaju zajedničku potrebu da osporavaju ovakve pretpostavke.

Istoriografska metafikcija sugeriše da istina i laž ne mogu biti pravi termini prilikom razmatranja fikcije. Postmoderni romani otvoreno tvrde da istine postoje samo u množini, nikada jedna istina; i retko postoji laž per se, već samo istine drugih. Postmoderna fikcija sugeriše da pre-ispitati i pred-staviti prošlost u fikciji ili u istoriji znači u oba slučaja otvoriti je prema sadašnjosti, zaštititi je od toga da bude konačna i teleološka.


Đerđ Lukač

Đerđ Lukač navodi razlike između postmoderne fikcije (tj. Istoriografske metafikcije) i istorijske proze XIX veka:

1. Istorijski roman prikazuje mikrokosmos koji uopštava i koncentriše i, na taj način, predstavlja istorijski proces; junak takvog romana jeste tip, sinteza opšteg i pojedinačnog. Istoriografska metafikcija se zalaže za postmodernu ideologiju pluraliteta i priznavanja razlike; tip više nema funkciju, sem kao nešto što treba ironijski podriti, glavni junak postmodernog romana je otvoreno specifičan i individualan, nije tip.

2. Detalji su u istorijskom romanu samo sredstvo za postizanje utiska istorijske vernosti; preciznost ili istinitost detalja je nebitna. Istoriografska metafikcija se poigrava sa istinom i neistinom istorijskog zapisa, poznati istorijski detalji su često namerno falsifikovani sa ciljem da se istaknu moguće mnomoničke greške zapisane istorije, kao i stalna mogućnost namerne i nenamerne greške.

3. Kad je u pitanju način na koji se koristi detalj i istorijski podatak, istorijska fikcija obično inkorporiše i asimiluje podatke sa namerom da stvori osećaj poverenja u fikcionalnom svetu. Istoriografska metafikcija inkorporiše, ali retko asimiluje takve podatke, češće se u prvom planu nalazi proces pokušavanja asimilacije.

4. Istorijske ličnosti se u istorijskom romanu često stavljaju u sporedne uloge, razvijaju se da bi svojim prisustvom potvrdile autentičnost fikcionalnog sveta, kako bi formalnim I onrološkim opsenama prikrile spoj fikcije I istorije. Metafikcionalna samorefleksivnost postmodernih romana sprečava takva izvrdavanja, a takav ontološki spoj predstavlja kao problem: kako možemo znati prošlost?


Postmoderna umetnost je samosvesna umetnost unutar arhive.
(M. Fuko)

Postmoderni romani povećavaju broj osobenih problema koji se odnose na interakciju istoriografije i fikcije i koji zaslužuju detaljnije proučavanje:
  • problema koji okružuju prirodu identiteta i subjektiviteta,
  • pitanja reference i predstavljanja
  • intertekstualnu prirodu prošlosti,
  • ideološke implikacije pisanja o prošlosti.


Istoriografske metafikcije privileguju dva načina naracije, koji problematizuju celokupnu predstavu o subjektivnosti: višestruke tačke gledanja ili otvoreno kontrolisanog naratora. Ni u jednom od ovih načina ne nailazimo na uverenost subjekta u njegovu mogućnost da sa sigurnošću poznaje prošlost. To nije transcendiranje istorije, već problematizovano upisivanje subjektivnosti u istoriju.

Jedan od postmodernih načina za doslovno inkorporisanje tekstualizovane prošlosti u tekst sadašnjosti pripada parodiji.

Postmoderna intertekstualnost je formalni izraz želje da se popuni praznina između prošlosti i sadašnjosti čitaoca i želje da se prošlost ponovo napiše u novom kontekstu. To nije modernistička želja da se sadašnjost nametne prošlosti ili da se učini da sadašnjost izgleda oskudno u poređenju sa bogatstvom prošlosti. To nije pokušaj da se poništi ili izbegne istorija. Umesto toga, u pitanju je direktno suočavanje prošlosti književnosti i prošlosti istoriografije, pošto je i ona izvedena iz drugih tekstova (dokumenata). Postmoderna intertekstualnost upotrebljava i zloupotrebljava intertekstualne odjeke, tako što upisuje njihove moćne aluzije i potom tu moć ruši putem ironije. Sve u svemu, gotovo da više i nema modernističkog osećaja za jedinstveno, simboličko, vizionarsko umetničko delo. Postoje samo tekstovi, već jednom napisani.

Na šta upućuje jezik istoriografske metafikcije? Na svet istorije ili na svet fikcije? Pretpostavlja se da su istorijske reference stvarne, a da fikcionalne nisu. Ali postmoderni romani u oba slučaja u stvari upućuju na prvi nivo ostalih tekstova: mi poznajemo prošlost (koja je zaista postojala) samo putem njenih tekstualizovanih ostataka.

Postmoderna fikcija postavlja nova pitanja o referenci. Pitanje više nije ''na koji empirijski stvaran objekat u prošlosti upućuje jezik istorije?'' već ''kojem diskurzivnom kontekstu bi mogao da pripada taj jezik? Na koje ranije tekstualizacije moramo biti upućeni?''

Pojmovi subjektivnosti, intertekstualnosti, reference i ideologije čine osnovu problematizovanih odnosa između istorije i fikcije u postmodernizmu. Ipak, mnogi savremeni teoretičeri ukazali su na naraciju kao nešto što obuhvata sve njih, pošto se uviđa da se proces narativizacije nalazi u središtu ljudskog razumevanja, nametanja značenja i formalnog povezivanja haosa događaja. Naracija prevodi znano u ispričano, a upravo to prevođenje opseda postmodernu fikciju. Konvencije naracije i u istoriografiji i u romanima nisu, dakle, prinudne, već omogućavaju uslove za mogućnost proizvodnje smisla. Remećenje ili izazivanje koje one vrše sigurno je na putu da izmeni strukturišuće osnove kao što su kauzalnost i logika. Odbijanje da se integrišu fragmenti je odbijanje zaključka i telosa koje naracija obično iziskuje.

Modernizam podrazumeva predstavu o umetničkom delu kao zatvorenom, samodovoljnom, autonomnom objektu koji svoje jedinstvo izvodi iz formalnih povezanosti sopstvenih delova; ova predstava je uspostavljena i potom srušena. Postmodernizam i utvrđuje, i zatim podriva takav pogled u svom osobenom pokušaju da zadrži estetsku autonomiju, vraćajući u isti mah tekst ''svetu''. Ali to nije povratak svetu ''obične stvarnosti'', kao što su neki dokazivali; ''svet'' u koji se ti tekstovi postavljaju u stvari je svet diskursa, svet tekstova i intertekstova. Taj svet je direktno povezan sa svetom empirijske stvarnosti, ali sam po sebi nije ta empirijska stvarnost. Savremena opštepoznata kritička istina je da realizam predstavlja skup konvencija, da predstavljanje stvarnosti nije isto što i sama stvarnost. Istoriografska metafikcija izaziva svaki naivan realistički pojam predstavljanja, ali i u jednakoj meri sve naivne tekstualističke ili formalističke tvrdnje vezane za potpunu razdvojenost umetnosti od sveta. Postmoderna je samosvesna umetnost ''unutar arhive'' (Fuko), a ta arhiva je i istorijska i književna.

Iako više nismo u mogućnosti da lagodno govorimo o autorima (i izvorima i uticajima), čini se da još uvek tražimo kritički jezik kojim bismo raspravljali o ironijskim aluzijama, rekontekstualizovanim citiranjima, dvostrukim parodijama žanra i posebnih dela koja su brojna i u modernističkim i u postmodernističkim tekstovima. Naravno, ovde se kao koristan pokazuje pojam intertekstualnosti. Kako su kasnije R. Bart i M. Rifater definisali, intertekstualnost zamenjuje odnos autor-tekst odnosom između čitaoca i teksta, odnosom koji tekstualno značenje postavlja unutar istorije samog diskursa. Književno selo se zaista više ne može smatrati originalnim; ako ono to jeste, ne može imati značaja za svog čitaoca. Svaki tekst izvodi značenje i signifikantnost samo kao deo ranijih diskursa.

Rolan Bart jednom je definisao intertekst kao nemogućnost življenja izvan beskonačnog teksta, učinivši tako intertekstualnost uslovom same tekstualnosti. Umberto Eko tvrdi da knjige uvek govore o drugim knjigama i svaka priča kazuje priču koja je već kazivana.