Vordsvort i Kolridž o imaginaciji (teorijska shvatanja pesničkog romantizma)


Poezija se stvara – bar prema tvrdnjama romantičara – od detinjstva čovečanstva, a znamo da je, skoro isto tako davno, čovek počeo i da razmišlja o njenom nastanku. Centralno mesto svih teorija o pesničkoj umetnosti je pitanje o prirodi pesme i, posredno, o prirodi pesnika. Oduvek se smatra da se pesnik po nečemu razlikuje od ostalih ljudi. Dva najstarija objašnjenja su vrlo poznata i, još uvek, veoma rasprostranjena. Prema prvom, pesnik je biće obuzeto božanskom inspiracijom.

Jer svi dobri epski pesnici sve te svoje lepe pesme ne pevaju svojom umešnošću nego u stanju zadahnuća i zanosa. To važi i za dobre lirske pesnike...
Jer pesnik je naročito biće: on je lak krilat i svešten, i ne može pevati pre nego što bude ponesen zanosom, pre nego što bude izvan sebe i svoga mirnog razuma...
(Platon, Ijon ili O Ilijadi)

 Ovu ideju zastupa Platon, prvenstveno u Ijonu, ali i u drugim dijalozima. Prema drugom shvatanju, pesnik raspolaže naučenom veštinom. Aristotel je pisao upravo o pesničkom umeću, iako – sa druge strane – nije osporavao udeo iracionalnog; u XVII poglavlju O pesničkoj umetnosti kaže:

Pesničko umeće je za svestrano obdarene ili mahnite naravi.

Sledeći Aristotela, Horacije na prvo mesto stavlja umeće, njegovo Pismo Pizonima je čitava riznica pravila kojih treba da se pridržava pisac, pa o nadahnuću nema ni reči. Ipak nije dovoljno naučiti sva ta pravila i Horacije ne propušta priliku da kaže:

Vi koji pišete, obrađujte predmet
koji odgovara vašoj snazi...

Teorije koje se oslanjaju na ideju o nadahnuću veoma uzdižu ličnost pesnika, kao nekoga ko je odabran od strane božanstva, ali ga i proglašavaju neznalicom, jer je pasivni prenosilac sadržaja koje ne razume. Sa druge strane, postoji krajnje racionalističko objašnjenje pesništva kao umetnosti, u značenju tehne, mada se ono obično uzima u kombinaciji sa prvim.

Ako pretpostavimo izvesnu dijalektičku pravilnost u shvatanju pesništva tokom istorije, sintezu ovih stavova donosi romantizam. Nastaje novi pravac mišljenja o načinu na koji je umetnik – ili genije – donosi pesmu (u širem smislu) na svet. Ideja o aktivnoj ljudskoj svesti, subjektivnoj svesti, stvara pojam imaginacije. Kada Velek, u Kritičkim pojmovima, govori o jedinstvu evropskog romantizma i njegovim karakteristikama, na prvo mesto stavlja imaginaciju ''kao shvatanje pesništva''.

Termin imaginacija se u početku, po mehanicističkom shvatanju, odnosi na asocijativni proces kretanja ''mentalnih slika'' (images) ispred ''oka uma''. Međutim, kao što je romantizam obeležen pridavanjem ogromne vrednosti moći poetske imaginacije, tako je i termin imaginacija trajno obeležen značenjima koje dobija u romantičarskim teorijama.

Koncept imaginativnosti je inventivan i superioran u odnosu na dotadašnja objašnjenja prirode pesničkog stvaranja. Pesnik koji poseduje moć imaginacije zadržava atribut proroka, koji je bio karakterističan za ''nadahnutog pesnika'', ali – dok je ovaj drugi samo pasivni recipijent i prenosnik više mudrosti i nema nikakvo znanje o predmetu o kom govori – onaj koji stvara putem imaginacije poseduje najdublje znanje o prirodi i čoveku. Imaginacija je, dakle, put ka jednoj vrsti saznanja, ali nije u pitanju pasivna recepcija objekta saznanja, nego sam subjekt učestvuje u konstituisanju objekta, osmišljavajući ga i dajući mu preovlađujuću boju.

Ono što, bez ikakve sumnje, stoji u osnovi i omogućava ovakva shvatanja jeste Kantova gnoseologija, kao i – iz nje izvedeno i ništa manje značajno – Šilerovo shvatanje forme umetničkog dela. Naime, spoljašnji svet i svi predmeti u njemu za nas su prazni i bez smisla. Mi ih osmišljavamo, jer postoji prestabilizovana harmonija između sveta i naših saznajnih moći. Ako se ovo shvatanje primeni na umetnost, konsekvence su da ono što je u jednom delu prikazano, što zovemo materijom ili sadržinom umetničkog dela, odnosno slojem prikazanih predmetnosti prema novijim teorijama, nema po sebi nikakav smisao. Smisao mu daje pesnik – dajući mu (unutrašnju) formu. Postoji nekakav osmišljavajući, organizacioni princip koji povezuje, sintetiše i objedinjuje sve te sadržaje u smislenu celinu.

Teorija imaginacije prevazilazi i svako racionalističko objašnjenje poezije, preuzimajući sve što je u takvim objašnjenjima korisno i nazivajući to bilo mirnom kontemplacijom o prošlim strastima, bilo sekundarnom imaginacijom, koegzistentnom sa svesnom voljom.

Vordsvort imaginaciji daje ogroman humanistički potencijal. Preko ovog pojma, on u svojoj poeziji spaja čoveka sa prirodom i daje odgovore na najdublja metafizička pitanja. Postavlja pitanje kako čovek, svestan sopstvene smrtnosti, može da bude srećan; daje odgovor da je neophodno vratiti se u stanje prvobitnog čoveka, stanje detinje nevinosti; zatim nudi sredstvo – imaginaciju, koju poseduju svi ljudi.

Koncept imaginativnosti dobija potpunu, zaokruženu i neprevaziđenu teorijsku formulaciju kod Kolridža. U Vordsvortovoj teoriji nema tragova kantovske terminologije. U izlaganju svojih pesničkih načela, on se služi neprikladnim terminima osamnaestovekovne estetike. Kolridž je, pak, svoje gledište zasnovao na pobijanju postavki savremenog mehanicizma. To je dovelo do stvaranja jaza između ova dva pesnika i njihovih teorijskih postavki, iako je u pitanju isti talas promena u shvatanju pesnika i, pre svega, čoveka kao takvog. Zato ću, pre nego što nastavim sa izlaganjem njihovih teorija, malo prostora da posvetim duhovnoj klimi u kojoj su nastale.


Mehanicistička psihologija, koncept pasivnog uma

Engleska psihologija umetnosti je učestvovala u opštoj tendenciji engleske empirističke filozofije, za koju je karakteristična težnja za otkrivanjem prirode i granica znanja, putem analiziranja elemenata i procesa koji se odvijaju u umu. Prilikom stvaranja poezije, ulogu imaju iskustva čula, pamćenje, fantazija (fancy) i rasuđivanje. Bitno je naglasiti da su se termini fancy i imagination koristili isključivo kao sinonimi i označavali su sposobnost koja stoji nasuprot razumu. Teoretičari su uglavnom pokušavali da odrede kakva je tačno priroda antagonizma između ove dve sposobnosti – razuma i imaginacije – i postoji li prevlast neke od njih prilikom stvaranja poezije.
Ovakvo shvatanje ljudskog uma je mehanicističko. Nastalo je kao posledica velikih postignuća prirodne filozofije, odnosno Njutnove fizike, na polju mehanike. Među engleskim empiristima se tada javila tendencija da se i pitanja uma objasne na osnovu principa savremene fizike.
Prva pretpostavka mehanicističke psihologije je da postoje nekakve elementarne čestice uma. Kompleksna psihološka stanja i aktivnosti se objašnjavaju kao posledice različitih kombinacija, odnosno kretanja tih ''atoma'' uma. Ti elementi su ideje ili slike, replike objekata čulnog iskustva, tačnije – prema shvatanjima Lokove filozofske škole – oni su replike prostih kvaliteta osećaja, kao što su plavo, vruće, tvrdo, slatko..., udružene sa replikama osećanja zadovoljstva i bola. Te elementarne čestice konstituišu i poeziju.
Uglavnom su to vizuelni sadržaji, slike, images, replike objekata čula vida. (Jedna od bitnih Kolridžovih zamerki mehanicizmu se upravo tiče ''despotizma oka''.) To se može objasniti starom retoričkom tradicijom, uverenjem da govornik postiže bolji emocionalni efekat ukoliko uspe da izazove vizualizaciju i evociranje scene koju opisuje kod svojih slušalaca.
Ključna je teza da fantazija ne može da stvara slike sama od sebe, one moraju prethodno da dospeju u um putem čula vida.
Sledeća pretpostavka je da se te najsitnije čestice uma kreću i kombinuju na razne načine. Slike se kreću u nizu ispred ''oka uma''. Ako iskrsavaju u istom prostornom i vremenskom redosledu kao u prvobitnom iskustvu čula, radi se o pamćenju. Ako se pojavljuju u izmenjenom redosledu ili se njihovi delovi kombinuju na takav način da tvore celine koje nikada nisu prezentovane čulima – za to je odgovorna fantazija ili imaginacija (fancy or imagination). Kao ilustracija za takvo shvatanje mašte obično se navode groteskne figure iz antičke mitologije.
Slike se kreću po zakonu asocijacije; o tome govore filozofi kao što su Hjum i Hartli, ugledajući se na Njutnovu fiziku.

Ukratko, u sistemima engleskih empiričara, um je tabula rasa, koja se popunjava iskustvom. Um pasivno prima utiske čula, pogotovo čula vida. Te mentalne slike (mental images) se čuvaju u pamćenju. Prilikom akta mišljenja ili refleksije one se ponovo prizivaju i kombinuju sa drugim sačuvanim slikama pomoću sposobnosti asocijacije.
Uloga imaginacije u ovakvim estetičkim teorijama je veoma sužena. Ona je samo jedan aspekt pamćenja; njena funkcija je da reprodukuje iskustva čula u formi mentalnih slika, prizvanih i konstruisanih od materijala koji već postoji u memoriji. Imaginacija je, takođe, i moć spajanja različitih predstava, kojom se formiraju slike kakvih nije bilo u originalnom iskustvu čula (mitološke groteske, Himera, Kentaur).
Dakle, prema mehanicističkim teorijama, imaginacija je sposobnost kombinovanja i asocijacija, a ne stvaranja (iako se često koristi izraz ''kreativna'' ili ''poetska'' imaginacija).


 Vordsvort

Osnov na kome je Vordsvort podigao svoje teorijske postavke izložene u Predgovoru Lirskim baladama iz 1800. bile je mehanicistička psihologija Dejvida Hartlija, a u srcu Hartlijevog sistema leži doktrina o asocijaciji ideja. To je ono što je zasmetalo Kolridžu; Vordsvortova poezija je produkt jedne stvaralačke moći koja meša i stapa prošle i sadašnje utiske sa mislima i osećanjima, a ne proste asocijativne sposobnosti, vođene mehaničkim zakonima. To ga je navelo na zaključak da Vordsvortova teorija nije objasnila njegovu sopstvenu poeziju.
M. H. Abrams, takođe, tvrdi da samo u poeziji, ali ne u teoriji, Vordsvort čini pomak u odnosu na osamnaestovekovno shvatanje čoveka i prirode ka ideji da je um aktivan u percepciji i integralni deo organski povezanog univerzuma. Ideja o postojanju zajedničke prirode ljudi se može podvesti pod Lavdžojev termin uniformatizam, koji objašnjava vodeći princip normativnih teorija XVII i XVIII veka.
Cilj poezije je, pre svega, da prikaže ''osnovne zakone naše prirode, prvenstveno ukoliko se to odnosi na onaj način na koji vršimo asocijaciju ideja kada smo uzbuđeni''. Ova teza, iako izvučena iz konteksta, veoma je često citirana, jer na dva načina ilustruje Vordsvortovu zavisnost od osamnaestovekovnih teorija. Kao prvo, u njoj se može naći shvatanje o uniformnosti ljudske prirode, o postojanju opštih i uniformnih strasti i jezika. Ovo shvatanje, izloženo u najznačajnijem teorijskom tekstu V. Vordsvorta, prema Abramsu ne predstavlja nikakav pomak u viđenju čoveka i pesnika. Dalje, Vordsvort se služi mehanicističkom terminologijom kada govori o ''onom načinu na koji vršimo asocijaciju ideja...''
Mi, ipak, nikako ne smemo da se zadržimo na nivou ovakve kritike. Da bismo bili u stanju da pojmimo značaj Vordsvortove misli, moramo da proučimo njegov opus u celini. Ako obratimo pažnju na Vordsvortovo pesničko stvaralaštvo – na likove kao što su dečak-idiot, majka-čedomorka ili dete koje ne može da pojmi smrt, i uvidimo da one nisu plod nekakve namere da se prikažu devijantne i abnormalne pojave, nego upravo ono opšte i zajedničko svim ljudima – vidimo posebnost i autentičnost Vordsvortove misli o čoveku.
Kada se govori o predgovoru Lirskim baladama, prvo se ističe Vordsvortov emocionalizam, izražen u čuvenoj definiciji poezije kao spontanog izliva snažnih osećanja. Međutim, ne smemo zaboraviti da, samo nekoliko stranica kasnije, Vordsvort modifikuje ovaj iskaz, tačnije, pobija njegovo doslovno značenje. Naime, poetsko stvaranje nikako nije izjednačeno sa spontanom ekspresijom, već je plod mirne kontemplacije o pređašnjim emocijama, koja ima za rezultat evociranje sličnih (ne istih) afekata, koji pak predstavljaju građu za pesničko oblikovanje. Dakle, pesma nije automatski odgovor na neki utisak ili afekat, nego je u pitanju stvaranje novog putem imaginacije.
Ovaj unutrašnji proces je opisan u pesmi poznatoj pod nazivom The Daffodils (Narcisi), koja – ne slučajno – spada u Pesme imaginacije. Tema pesme je upravo jedna imaginativna vizija lirskog subjekta koja se pojavljuje ispred njegovog unutrašnjeg oka i, kao beg od melanholičnog raspoloženja, ispunjava njegovo srce radošću. Početak pesme je i početak vizije:

I wander`d lonely as a cloud 
That floats on high o`er vales and hills, 
When all at once I saw…

(Lutah usamljen kao oblak
 što plovi iznad dolina i brda
 kad spazih...)

Vidimo da se spominje izraz unutrašnje oko i da Vordsvort ostaje veran mehanicističkoj terminologiji.

They flash upon that inward eye…

(Oni bljesnu pred unutrašnjim okom...)

Međutim, nešto se ne slaže sa teorijom asocijacije – pred unutrašnjim okom se ne kreću samo slike koje pesnik potom opisuje, nego i složeni kompleks osećanja, koji ceo prizor stavlja u sasvim sporedni plan.

A Poet could not but be gay
In such a jocund company!

(Pesnik ne može, a da ne bude srećan
u takvom veselom društvu)

Poslednja dva stiha takođe govore o osećanjima lirskog subjekta, koja su u direktnoj vezi sa imaginativnim prizorom:

And then my heart with pleasure fills,
And dances with the daffodils.

(Tada mi se srce puni zadovoljstvom
 i pleše sa narcisima.)

 Imaginacija je iracionalna stvaralačka snaga subjektivnosti. Vidimo da se Vordsvortovo shvatanje imaginacije ne razlikuje mnogo od Kolridžovog, iako ni u predgovoru Pesmama iz 1815. (kada je objavljena i pesma I wandered lonely as a cloud…) ne dolazi do potpunog prihvatanja Kolridžove teorije, bar kada je terminologija u pitanju.

Vratimo se kritici koja se tiče Vordsvortovog uniformatizma. Abrams tvrdi da Vordsvort zastupa tezu o uniformnosti ljudske prirode, u onom smislu u kom se ona javlja u normativnim sistemima društvenih nauka u XVII i XVIII veku. Da ova zamerka ne stoji, vidi se još u Predgovoru Lirskim baladama. Vordsvort tvrdi da postoje izvesni inherentni i neuništivi kvaliteti ljudskog uma - po ovoj formulaciji već vidimo da se ne radi ni o kakvoj uniformnosti – zatim stvar postaje još jasnija, Vordsvort piše:

I wished to draw attention to the truth that the power of the human imagination is sufficient to produce such changes even in our physical nature as might almost appear miraculous.

(Hteo sam da skrenem pažnju na istinu da je moć ljudske imaginacije u stanju da proizvede takve promene, čak i u našoj fizičkoj prirodi, da nam to može izgledati gotovo čudesno.)

Imaginacija je središnji pojam koji objašnjava svaki aspekt Vordsvortovog stvaralaštva i to moramo imati u vidu da pojedine iskaze ne bismo pogrešno tumačili. Kada su u pitanju teorijski tekstovi, Kolridž i njegovi istomišljenici mu najviše zameraju na nepostojanju oštre razlike između pojmova imaginacija i fantazija, ali izgleda da Vordsvort nije ni imao nameru da se bavi takvim terminološkim finesama. Smatrao je da u ljudima postoji izvor ogromne snage, svejedno da li ga nazivamo imaginacijom ili fantazijom, i da je to dokaz o plemenitosti čoveka. Nije uniformatizam reč koja objašnjava ovo stanovište; u pitanju je antropološki optimizam, ideja o velikom potencijalu ljudske prirode, potpuno suprotstavljenom uniformnosti.
Treba se ovom prilikom osvrnuti na Vordsvortovu poeziju, na temu detinjstva u njegovim pesmama. Kroz ove pesme se provlači ideja da se svi ljudi rađaju sa zajedničkim humanim supstratom, a to je imaginacija, sposobnost stvaranja. Dete je viđeno kao naivno, radosno biće u neznanju, bez svesti o sebi i svetu, radosno zbog neke energije koja dolazi iznutra. Ova faza u životu nestaje sa odrastanjem i obrazovanjem. Obrazovanje je viđeno kao racionalizacija deteta koje je iracionalno i puno energija. Racionalizacija označava gubitak radosti. Dete je imaginativno biće – to je osnovna sposobnost deteta i, ujedno, stanje u koje čovek treba da se vrati. Imaginativno biće poseduje širinu duha koja racionalnom čoveku izgleda apsurdno. U pesmama We Are Seven, Anecdote For Fathers i The Idiot Boy, kao i mnogim drugim, detinja imaginativna sposobnost, nesputana logikom, oslikava zlatno doba, izgubljeni raj u razvoju čoveka i radost koja označava pobedu nad smrtnošću tela.
Pesma We Are Seven je napisana u obliku dijaloga između devojčice i odraslog čoveka. Na pitanje koliko ima braće i sestara, devojčica uporno odgovara da ih je sedam, iako

Two of us in the church - yard lie,
Beneath the church - yard tree.`

(Dvoje od nas u crkvenom dvorištu leže
pod drvetom...)

Lirski subjekt, detetov sagovornik, uzalud pokušava da joj usadi gorku istinu o čovekovoj smrtnosti; devojčica živi u imaginativnom svetu, koji je vedar i nepomućen saznanjima koja dolaze sa odrastanjem. Ona odlazi u crkveno dvorište i peva pesme svom bratu i sestri, jer oni su tu.

A simple Child,
… feels its life in every limb…

(Bezazleno dete,
…oseća život u svakom udu…)

Poslednja strofa počinje pesnikovim bolnim uzvicima:

`But they are dead; those two are dead!
Their spirits are in heaven!`

(Ali oni su mrtvi; njih dvoje su mrtvi!
Njihove duše su na nebu!)

On je nemoćan pred činjenicom ljudske smrtnosti, ne poseduje vedru naivnost; izgubio je detinju sposobnost imaginativnog viđenja. Postoji kvalitativna razlika između sveta u kojem on živi i onog u kojem živi devojčica; svet odraslih je osiromašen, sputan u okvire logičkih zakona.
Imaginacija je sposobnost koja prevazilazi ograničenosti ''ovde i sada''. Jedino se putem imaginacije može prodreti do ukupnosti čoveka – ova ideja je oslikana u pesmi The Old Cumberland Beggar; čoveka ne smemo posmatrati samo kroz njegov socijalni status i njegovu funkciju u našem svakodnevnom životu; potrebno je da postoji i imaginativna vizija, koja nam, doduše, neće doneti znanje o činjenicama, ali će nam dati svest o tome da taj, kao i svaki drugi čovek, poseduje svoju istoriju, svoj jedinstveni i neponovljivi život i svoju humanu vrednost.

In childhood, from this solitary being,
This helpless wanderer, have perchance receiv'd,
A thing more precious far than all that books
Or the solicitudes of love can do!

(U detinjstvu ovog pustog postojanja,
Ovaj besponoćni putnik je možda dobio
Nešto mnogo dragocenije od svega što knjige
I ljubavne brige mogu da daju)


U ovom radu se prvenstveno bavim teorijskim tekstovima, pa bi dublje zalaženje u sferu Vordsvortove poezije dovelo do skretanja sa pravog puta. Poslednji redovi su mi poslužili kao ilustracija činjenice da je Vordsvort daleko od osamnaestovekovnog, normativnog viđenja čoveka. Na osnovu toga vidimo i da on nikako nije mogao da zastupa asocijanističku teoriju kad je reč o stvaranju poezije, nego je samo koristio terminologiju koja mu je tada bila dostupna. Uostalom, Vordsvort je pre svega pesnik. Kao teoretičar, često nije dosledan i kao da ne može da pronađe način da iskaže ono što je u njegovom pesničkom opusu tako transparentno – da čovek poseduje moć koja je potpuno stvaralačka, slobodna i šira od razuma.
Pesnik je stvaralac koji poseduje iracionalnu energiju. Vordsvortova vizija čoveka i pesnika je organicistička, romantičarska i suštinski revolucionarna, ništa manje nego Kolridžova, sa tom razlikom što je spekulativni deo Kolridžovog opusa dobio razmere ozbiljnog teorijskog sistema, zahvaljujući srodnosti sa savremenom nemačkom filozofijom.


Kolridž

U početku je Kolridžovo shvatanje reči imaginacija daterminisano klasicističkom upotrebom tog pojma. U periodu od 1790. do 1801. on koristi termine imaginacija i fantazija naizmenično da bi označio mentalnu sposobnost suprotstavljenu razumu. Povremeno su se i u tim ranim spisima javljala odstupanja od uobičajene upotrebe, ali njih ne treba shvatiti kao anticipaciju kasnije, zrele teorije imaginacije, nego samo kao izraz Kolridžovog nezadovoljstva potpuno materijalističkim objašnjenjima recepcije i uloge uma u poetskom stvaranju.
Očevidan je skok u Kolridžovom poimanju prirode i uloge imaginacije. U IV poglavlju Biographie Literarie uspostavljeno je jasno razlikovanje između imaginacije i fantazije; Kolridž eksplicitno kaže da to nisu različita imena iste sposobnosti, niti pak označavaju razliku u stepenu jedne moći.
Prva jasna formulacija prirode imaginacije se pojavljuje u seriji pisama upućenih Viljemu Sotbiju (William Sotheby) od 1802. godine. Ona kulminiraju najranijom distinkcijom između imaginacije i fantazije; fancy je sakupljačka sposobnost uma, a imagination modifikujuća i stapajuća. Postoje razlozi da se smatra da je upravo period u kome su pisana ova pisma (juli-septembar 1802.) bio ključni momenat u u oblikovanju teorije imaginacije.
Prema J.S. Hilu, postoje tri suštinska uzroka kojima se može objasniti nastanak ovakvog shvatanja imaginacije. Kolridžova sklonost ka platonističkom načinu mišljenja je dovela do prirodnog nepoverenja prema čisto materijalističkim objašnjenjima i, konačno, do odbacivanja mehanicističke psihologije i shvatanja da je um pasivan. Sledi induktivni skok, prouzrokovan priznanjem Vordsvortovog genija, upornim razmišljanjem o prirodi i posebnim karakteristikama Vordsvortove umetnosti. Pored toga, i Kolridžovo sopstveno iskustvo u poetskom stvaranju je uticalo na porast njegove teorijske sposobnosti.

Kolridžova teorija bila je revolucionarna i, zajedno sa nemačkom filozofijom tog doba, deo promena u uobičajenom načinu mišljenja u svim sferama ljudske intelektualne aktivnosti. Kolridž svoju teoriju književnosti, kao i svoju filozofiju, zasniva na razmišljanjima o konstituciji i aktivnosti kreativnog uma. Igra produktivnih sposobnosti ljudskog uma, za Kolridža je u isto vreme i izvor umetnosti i kriterijum za njeno ocenjivanje.
U XIV poglavlju Biographie Literarie Kolridž postavlja i odgovara na pitanja šta je pesma, šta poezija, a šta pesnik. Kaže da pesnik, pri stvaranju poezije, pokreće čitavu ljudsku dušu, izliva ton i duh jedinstva, pomoću imaginacije, koju još određuje kao sintetičnu i magičnu snagu, koja se otkriva u ravnoteži ili pomirenju suprotnih ili neskladnih kvaliteta.
Ideja o koegzistenciji ''suprotnih ili neskladnih kvaliteta'' koje pomiruje sintetička moć – imaginacija – ne nastaje primarno kao estetička, nego leži u osnovi čitavog Kolridžovog metafizičkog sistema. Svet duha, sa čitavim sistemom svojih emanacija, on vidi kao prirodu koja se sastoji od dve suprotne sile, od kojih jedna teži da se beskonačno širi, a druga da obuhvati i nađe sebe u toj beskonačnosti.
Da bismo razumeli Kolridžovu filozofiju, treba da počnemo sa ''istinom zasnovanom na samoj sebi, bezuslovnom i saznatom sopstvenom svetlošću''. Ona se nalazi u ''SUM ili JA JESAM'', a taj duh (spirit) ili samosvest – koji se može opisati kao ''večno samoumnožavanje jedne i iste moći u subjektu i objektu, koji pretpostavljaju jedno drugo'' – može postojati jedino u antitezama. U stvaralačkoj snazi ove samoobnavljajuće opozicije u umu individue, u postojanju i pomirenju kontradikcija između subjekta i objekta, između beskonačnog i konačnog, nalazi se tajna stvaranja i života.
Dinamičan sukob suprotnosti i njihovo razrešenje u višoj sintezi nisu ograničeni na proces u individualnoj svesti. Isti koncept je osnov Kolridžove kosmogonije, epistemologije i njegove teorije poetskog stvaranja. Upravo se na to odnosi čuvena rečenica: ''Smatram da je primarna IMAGINACIJA živototvorna snaga i glavni vršilac svih čovekovih percepcija, i kao neko ponavljanje u ograničenom umu velikog čina stvaranja u neograničenom JA JESAM.'' Sve autentične kreacije – sve ono što nije oponašanje postojećih modela ili preraspodela postojećih elemenata – nastaju iz stvaralačke tenzije suprotstavljenih sila, koje uvek sintetišu novu celinu. Imaginacija, pri stvaranju poezije, ponavlja stvaralački princip koji leži u osnovi univerzuma.
Imaginacija je moć koju ima samo stvaralac, samo genije. Ona je moć ujedinjavanja stvari, moć bivanja svih stvari.
Prema Velekovom uverenju, Kolridž je pogrešno razumeo nemački termin Einbildungskraft kao da znači ''In-eins-Bildung'' i preveo ga kao grčko ''esemplastic'' i latinsko ''coadunating''. Imaginacija je moć objektivacije sebe, protejska moć samotransformacije genija. Ona ima ujedinjujuću funkciju; posreduje između razuma i razumevanja. Kao i razum, nezavisna je od prostora i vremena i tako daje pesniku moć prostornog i vremenskog dispozicioniranja. Imaginacija je, osim toga, moć transformacije mogućeg u realno, potencijalnog u stvarno, esencije u egzistenciju.

Ako se vratimo nekoliko koraka, vedimo da se u srži Kolridžove teorije nalazi diferencijacija između fantazije i imaginacije u trinaestom poglavlju Biographie Literarie. Fantazija raspolaže samo ''utvrđenostima i određenostima'', dakle, postojećim čulnim utiscima. Ona je samo jedan vid memorije; od nje se razlikuje jedino po tome što je oslodbođena prostorno-vremenskog redosleda i modifikovana voljom, odnosno izborom. Isto kao i memorija, fantazija uzima gotove produkte iz zakona asocijacije.
Kolridž je u svoju teoriju poetskog stvaranja, preko pojma fantazije, inkorporirao sve što je smatrao ispravnim u asocijativnoj teoriji. Sposobnost fantazije se, tako, zasniva na postojanju elementarnih čestica uma, ''utvrđenosti i određenosti'', uzetih iz čulnih utisaka, pokrenutih u novom prostornom i vremenskom redosledu, koji je određen zakonom asocijacije i subjektovim izborom (osamnaestovekovno ''rasuđivanje'').
Sa druge strane, sekundarna imaginacija ''rastapa, rasprostire, raspršuje, u nameri da ponovo stvori; ili, gde se ovaj proces pokazuje nemogućim, ipak se još u svim prilikama bori da idealizuje i da ujedini. Ona je suštinski vitalna, čak i kada su svi objekti po sebi suštinski fiksirani i mrtvi.'' Dakle, memorija je mehanička, fantazija pasivna i odražava, ponavlja utiske, koje jedino može da preraspoređuje. Imaginacija, naprotiv, ponovo stvara, ona je sintetizujuća i asimilativna moć, suštinski vitalna.

Kada govori o imaginaciji, Kolridž koristi termine iz savremene biologije koji se odnose na živ organizam, koji raste i razvija se. Funkciju sintetizovanja suprotnosti u novu celinu, u Kolridžovoj estetici, ima imaginacija. Celina nastala delovanjem imaginacije nije novi raspored neproduktivnih čestica, nego organsko jedinstvo, sistem koji se sam razvio, konstituisan iz živog odnosa delova. Kolridžova potpuno razvijena teorija je sinkretička, koristi dve analogije – mašine i biljke – koje čine spoj mehanicističke i organicističke filozofije.
Kolridž ne samo što je ustanovio razliku između imaginacije i fantazije, nego i samu sposobnost imaginacije posmatra kroz dva njena stepena.

The primary IMAGINATION I hold to be the living Power and prime Agent of all human perception, and as a repetition in the finite mind of the eternal act of creation in the infinite I AM.

(Smatram da je primarna IMAGINACIJA živa /životna, živototvorna/ snaga i glavni vršilac svih čovekovih percepcija, i kao ponavljanje u ograničenom umu večnog čina stvaranja u neograničenom JA JESAM)

O aspektu imaginacije koji je oslikan kroz određenje primarne imaginacije, tačnije o sadržaju drugog dela rečenice, je već bilo reči. Imaginacija, pri stvaranju poezije, ponavlja kreativni princip koji leži u osnovi univerzuma. ''SUM ili JA JESAM'', odnosno samosvest ili ''večno samoumnožavanje jedne i iste moći u subjektu i objektu...'' jeste stvaralačka snaga koja postoji i na nivou individue. Dalje, imaginacija, i to već primarna imaginacija, je perceptivna (prime Agent of all human perception), to je njena osnovna osobina koja je odvaja od mehaničke fancy. Percepcija znači kreiranje sopstvenog viđenja, znači da um nije pasivni primalac (recipijent) utisaka. Imaginacija nije deo memorije i suštinski je stvaralačka, živa (životna, živototvorna) moć.

Za poetsko stvaranje, potrebno je posedovanje i sekundarne imaginacije.

The secondary Imagination I consider as an echo of the former, co-existing with the conscious will, yet still as indentical with the primary in the kind of its agency, and differing only in degree, and in the mode of its operation. It dissolves, diffuses, dissipates, in order to re-create; or where this prosess is rendered impossible, yet still at all events it struggles to idealize and to unify. It is essentially vital, even as all objects (as objects) are essentialy fixed and dead…39

(Sekundarnu imaginaciju smatram odjekom prethodne, koegzistentnom sa svesnom voljom, pa ipak istovetnom sa primarnom u načinu svog delovanja, razlikujući se samo u stepenu i načinu svojih operacija. Ona rastapa, rasprostire, raspršuje, u nameri da ponovo stvori; ili, gde se ovaj proces pokazuje nemogućim, ipak se još uvek u svim prilikama bori da idealizuje i da ujedini. Ona je suštinski vitalna, čak i kada su svi objekti po sebi suštinski fiksirani i mrtvi.)

Sekundarna imaginacija koegzistira sa svesnom voljom i odgovorna je (udužena sa fantazijom i primarnom imaginacijom) za stvaranje vrhunske umetnosti, odnosno književnog dela kao simbola.
Prema Kolridžovoj teoriji, ipak, sve tri sposobnosti ljudskog uma – fantazija, primarna i sekundarna imaginacija – deluju zajedno.

Žorž Pule u Kolridžovom opusu nalazi dva ključna elementa, a to su rasprostiranje i forma kruga. Samo pomoću rasprostiranja misao koja slobodno opšti sa svetom može da dospe do božanskog duha koji je imanentan ovom svetu. Misao nastoji da se rasprostre na sve strane, u emotivnom kretanju koje joj omogućava da učestvuje u životu sveta, a time da u isto vreme poseduje i duh boga koji ga prožima.
Međutim, bezgranična misao je nekoherentna misao. Onaj ko dopusti da ga ponese rasplinuta misao ne prepušta se samo kontinuitetu njenog toka, već i diskontinuitetu elemenata koji je sačinjavaju. Niz nejasnih misli se sastoji i ispresecan je neiscrpnim mnoštvom nepovezanih oblika koji ponekad nemaju nikakvih međusobnih veza. Za to ''neprekidno nadolaženje pasivnih asocijacija isprekidano iskrama utisaka'' odgovorna je fantazija ili ''skup stvari koje su najviše udaljene jedne od drugih''.
Postoji u našoj duši i jedna temeljna i stabilna moć koja deluje pod kontrolom naše svesne volje – to je Kolridžova imaginacija. Ona, kao moć jedinstvenog oblikovanja koja objedinjuje mnoštvo, mora da bude predstavljena u obliku kruga. Tačnije, ona je središte kruga iz koga zrače linije koje povezuju središnju jedinstvenost sa periferijskom raznovrsnošću. Njihovo širenje je projekcija jedne objedinjavajuće sile. U centru kruga nalazi se duh – u tome je analogija između umetnosti i prirode, obe imaju isti organizacioni princip, isto načelo jedinstva koje na periferiji dozvoljava sve kombinacije fantazije.


Zaključak

V. Vordsvort je ličnost čiji je opus, prvenstveno pesnički, uticao na Kolridža da konstatuje postojanje specifične sposobnosti imaginacije. Zbog toga se moglo očekivati da će Vordsvortovo opsežno razlikovanje između fantazije i imaginacije, izloženo u predgovoru iz 1815. njegovih Pesama Imaginacije i Pesama Fantazije, pokazati suštinsku srodnost sa Kolridžovom teorijom. U jednoj tački se on, bez sumnje, slaže sa Kolridžom – u tome da je on sam, svojim pesmama, pokazao da poseduje imaginaciju. Pored toga, neki aspekti njegovog opisa ove sposobnosti su slični kao kod Kolridža. Na primer, i po njegovom shvatanju, imaginacija oblikuje i stvara, tako što od mnoštva stvara jedinstvo. Sa druge strane, Vordsvort smatra da je, pored imaginacije, i fantazija aktivna i – po svojim zakonima i sopstvenom duhu – kreativna sposobnost. I ne samo to; na samo da je fantazija kreativna, nego je i imaginacija asocijativna. Obe sposobnosti služe da modifikuju, stvaraju i da asociraju. Takođe, obe su samo oblici memorije. Vordsvort se ne slaže da je imaginacija oblikotvorna i modifikujuća moć, a fantazija sakupljačka i asocijativna; smatra da je ova definicija naprosto suviše uopštena. Obe moći sakupljaju i asociraju, evociraju i kombinuju. Razlika je samo u tome što ove sposobnosti operišu sa različitim materijalima, po različitim zakonima i za različite svrhe. I Vordsvort i Kolridž prave razliku između fantazije, sposobnosti koja sa bavi ''utvrđenostima i određenostima'', i imaginacije, koja za svoj predmet ima neodređeno i beskonačno. Pa opet, Vordsvort nije jasno video distinkciju između imaginacije kao ''holističke'' i fantazije kao asocijativne sposobnosti i nije povukao oštru crtu između transcendentalizma i asocijacionizma koju je Kolridž hteo da utvrdi.

Ako stvari postavimo malo drugačije, može se odgovorno zastupati teza da se Vordsvortovo i Kolridžovo shvatanje imaginacije ne razlikuju gotovo uopšte, štaviše da je došlo do nesporazuma zbog različite terminologije.
Preciznije, Vordsvortovu imaginaciju možemo odrediti kao širi termin koji obuhvata sve tri stvaralačke sposobnosti o kojima govori Kolridž: i fantaziju, i primarnu imaginaciju, i sekundarnu imaginaciju. Zbog toga je Kolridžova teorija primenljiva na analizu Vordsvortovih pesama.

Vratiću se na istu pesmu kojom sam ilustrovala Vordsvortovo shvatanje, The Daffodils (I wandered lonely as a cloud…). Dobar pesnik, prema Kolridžu, treba da poseduje sve tri sposobnosti. Drugim rečima, pesma mora da bude proizvod sve tri. Ova pesma ne samo da je njihov proizvod, nego i govori o njima. U njoj postoji asocijativna, vizuelna fantazija, niz slika koje se kreću ispred unutrašnjeg oka.

 They flash upon that inward eye… 

(Oni bljesnu pred unutrašnjim okom...)

Dalje, postoji i sintetizujuća moć, koja omogućuje da se u trenu vidi mnoštvo.

When all at once I saw a crowd…

(Kada odjednom ugledah gomilu...)

Isto tako:

Ten thousand saw I at a glance…

(Deset hiljada videh u brzom pogledu…)

 Ovo je nemoguće pri običnom, čulnom viđenju i ne može se objasniti nikakvom ''greškom u pamćenju''. Ovde se očigledno radi o Kolridžovoj imaginaciji, preciznije – primarnoj imaginaciji.
Pored ovih slika, pesma obiluje kretanjem, plesom, i što je najvažnije, osećanjima.

A Poet could not but be gay
In such a jocund company!

(Pesnik ne može, a da ne bude srećan
u takvom veselom društvu)

Svaki prizor je udružen sa snažnim osećanjem radosti – to je potpuno ispunjenje Kolridžovih zahteva koji se tiču pesničkih slika. Naime, prema Kolridžu, slike po sebi ne predstavljaju poetsku vrednost, osim ukoliko su udružene sa osećanjima.

And then my heart with pleasure fills,
And dances with the daffodils.

(Tada mi se srce puni zadovoljstvom
 i pleše sa narcisima.)

Poslednja strofa, pak, cela oslikava ono što Kolridž naziva sekundarnom imaginacijom; pesnik je svestan sopstvene imaginativnosti i vidimo da je cela pesma rezultat tog višeg stupnja, sinteze duhovnih sposobnosti.

For oft, when on my couch I lie
In vacant or in pensive mood,
They flash upon that inward eye
Which is the bliss of solitude;
And then my heart with pleasure fills,
And dances with the daffodils.

(I uvek kada ležim
Usamljen i prazan
Oni bljesnu pred unutrašnjim okom
Koje je sjaj u samoći;
Tada mi se srce puni zadovoljstvom
i pleše sa narcisima.)

Vordsvort i Kolridž su, bez obzira na sve razlike, deo jedinstvenog duhovnog pokreta i njihove teorije su komplementarne. Pojam imaginacije koji nastaje kao rezultat razmišljanja ova dva genija speda u liniju mišljenja koja počinje sa Kantovom ''slobodnom igrom razuma i uobrazilje'' i predstavlja njen vrhunac. Danas se teorije o imaginaciji uglavnom svode na tumačenje Kolridža, čija teorija ni posle dva veka nije prevaziđena. Time je i sve rečeno o veličini i značaju ove teorije.


Literatura:


1.Abrams, M.H., The Miror and the Lamp: Romantic Theory and the Critical Tradition, The Norton Library, New York, 1958.


2.Coleridge, S.T., Biographia Literaria, volumes 1-2, Oxford University Press, London, 1969


3.Hill, J. S., Imagination in Coleridge, The Macmillan Press LTD, London and Basingstoke, 1978.


4.Pule, Žorž, Metamorfoze kruga, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1996


5.ReadBookOnLine.net http://www.readbookonline.net/books/Wordsworth/


6.Wellek, Rene, A History of Modern Criticism: 1750-1950, The Romantic Age, New Haven and London: Yale University Press, 1968.


7.Wordsworth & Coleridge, Lyrical Ballads, London, Methuen & CO LTD, 1968.


8.Wordsworth, William. "Poems Of William Wordsworth." Great Literature Online. 1997-2006
http://www.classicauthors.net/Wordsworth/PoemsOfWilliamWordsworth/