Žan Pol Sartr, ŠTA JE KNJIŽEVNOST? O angažovanoj književnosti


Horacijev koncept dulce et utile (doslovno: slatko i korisno) jasno je ilustrovao šta kasna antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo uvreženo mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi, i da nas nečemu nauči. U modernom dobu takvog konsenzusa nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art (umetnost radi umetnosti) ili radikalni utilitarizam i didaktičnost. Dvadeseti vek poznaje politički angažovanu umetnost (najbolji primer je možda poezija Marinetija i drugih futurista), koja ima za cilj da nas pridobije za određenu doktrinu. Dela te vrste uglavnom nemaju veliku umetničku vrednost, a ideološki angažovana književnost zamire sa nestankom totalitarnih sistema XX veka.

Tokom najvećeg dela XX veka stvara Žan Pol Sartr, poznati filozof egzistencijalizma, pisac, dramaturg, književni kritičar i biograf. Svojim stavom da je sva književnost angažovana izaziva kritike mnogih (uglavnom onih koji ga nisu čitali) neupućenih u njegovo shvatanje angažovanosti. Zbog toga se i danas često smatra da Sartr svojim delima propagira komunizam, zato što, kako sam kaže: ljudi čitaju brzo, loše i sude pre nego što su shvatili (Ž. P. Sartr, Šta je književnost?).

Da bi se odbranio od neopravdanih kritika, Sartr 1947. izlaže svoja shvatanja u poznatom, mada nedovoljno čitanom, eseju Šta je književnost?.

Na samom početku ukazano je na suštinsku različitost književnosti u odnosu na druge umetnosti, i to pre svega prozne književnosti (poezija je na strani slikarstva, vajarstva, muzike - stvaranje). Za pesnika jezik je u celosti ogledalo sveta. Poezije ne treba da bude angažovana, dok proza to po prirodi jeste, proza je u suštini utilitarna, prozni pisac se služi rečima, koristi jezik kao oruđe da imenuje svet i da iznese duhovni stav. Piše se da bi se nešto saopštilo. Govoriti znači delovati, jer imenovanje neke stvari menja tu stvar. Pri tom je nemoguće biti nepristrasan. Angažovani pisac zna da je reč jednaka delu: on zna da otkrivati znači menjati i da se ne može otkrivati bez želje za promenom. Pisac je odabrao da otkriva svet i, posebno, čoveka drugim ljudima, kako bi ovi prema ovako razotkrivenom objektu stekli osećaj pune odgovornosti. Funkcija pisca sastoji se u tome da svakog upozna sa svetom, tako da niko ne može sebe da smatra nevinim. Kad uđete u svet značenja, više ne možete da iz njega izađete. Sve je važno: ako pisac o nečemu ne govori, znači da je to namerno prećutao – i to izražava stav.

Jedan od glavnih motiva umetničkog stvaranja je potreba da se osetimo bitnim u odnosu na svet. Ljudska realnost je otkrivajuća, kroz čoveka se stvari manifestuju, kroz svest, ali one bi postojale i bez te svesti. Pisanje je kreacija, pisac stvara nešto novo (ali to ne može da otkrije, to je posao čitalaca). Pisac uvodi red gde ga nije bilo, nameće raznolikosti stvari jedinstvo duha. Ali delo nije završeno kada je napisano, ono postoji dok se čita. Čitanje nije mehanička operacija, čitalac treba da izvan reči projektuje jedan sintetički oblik. Smisao nije zbir reči nego njihova organska celokupnost. Autor je vodič, a čitanje je dirigovano stvaranje... literarni objekt nema druge supstance do čitaočeve subjektivnosti.

Svaki literarni rad je jedan apel, apel na slobodu čitaoca da sarađuje u stvaranju dela. (Prirodna lepota nikad ne apeluje na slobodu.) Velikodušnost je izraz koji Sartr koristi za osećanje kojem je sloboda izvor i cilj. Ono što pisac traži od čitaoca nije primena neke apstraktne slobode, već poklon, predaja čitave njegove ličnosti sa svim njenim strastima, predrasudama, simpatijama, seksualnim temperamentom i merilom za vrednosti. Čitalac treba da uzvrati poverenje. Što više osećamo svoju slobodu, više priznajemo i tuđu; što više drugi od nas zahteva, više i mi zahtevamo od njega.

Stav velikodušnosti se zauzima pisanjem ili čitanjem; u oba slučaja emocije su pretvorene u slobodne emocije. Pisac se odlučuje da apeluje na slobodu drugih ljudi, da bi oni, putem uzajamnih implikacija svojih zahteva, vratili čoveku totalitet bića i uklopili svet u okvire humanog. Pisati znači u isto vreme razotkrivati svet i postavljati ga kao zadatak velikodušnosti čitaoca, pribegavati tuđoj svesti da bi nas ona priznala kao odgovorne za totalitet bića.

Svet romana je totalitet stvari i ljudi; da bi dobio maksimum dubine i sadržaja potrebno je da ono stvaralačko otkrivanje kojim ga čitalac otkriva takođe bude imaginarno angažovanje u akciji. Svet će biti sve življi ukoliko bude više izazivao želju čitaoca da ga promeni. Nije moguće dati nepristrasnu sliku sveta (velika zabluda realizma) – već je i sama percepcija pristrasna. Samo imenovanje predstavlja promenu objekta. Pisac i čitalac stvaraju svet i drže ga u životu, samim tim snose odgovornost za njega. Napor dve slobode ima za cilj ljudsku slobodu.

Postoji veza između estetičkog i moralnog imperativa koja se ne svodi na poučne rasprave i ličnosti pune vrlina; dobre knjige se ne prave od dobrih osećanja. Delo treba da izgleda velikodušno bez obzira na to kojiko je zao i očajan ljudski rod koji ono opisuje. Delo nije dato od prirode; ono je jedan zahtev i jedan poklon. Ako mi neko poklanja ovaj svet sa svim njegovim nepravdama, on to ne čini zato da bih mogao hladno da ih posmatram, već da ih oživim svojim gnevom, da ih otkrijem I da ih stvaram u njihovoj prirodi nepravdi, odnosno zloupotreba-koje-treba-ukinuti.

Pisanje jeste priznanje slobode čitaoca, a čitanje – slobode pisca. Umetničko delo predstavlja akt poverenja u slobodu čoveka. Pisati je isto što i želeti slobodu. Želeti slobodu je isto što i angažovati se.