Simbolizam. Značenje termina simbolizam u istoriji književnosti


Rene Velek u tekstu “Termin i pojam simbolizam u istoriji književnosti” precizno određuje pojam simbolizma kao jednog perioda u istoriji književnosti.

Reč simbolizam se može upotrebiti kao opšti termin za književnost u svim zapadnim zemljama koja je došla posle opadanja realizma i naturalizma XIX veka, a prethodila usponu novih avangardnih pravaca: futurizma, ekspresionizma, nadrealizma, egzistencijalizma i tako dalje. Zatim, simbolizam se upotrebljava kao termin za dominantni stil koji je nastao posle realizma XIX veka. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina devetnaestog veka, simbolizam predstavlja opšte ime za novija kretanja u francuskoj poeziji.


Tačan sadržaj pojma simbolizam u istoriji književnosti


U najužem smislu, odnosi se na jednu grupu francuskih pesnika koji su sebe nazvali simbolistima 1886. godine. Želeli su da poezija bude ne-retorička, tražili su raskid sa Igoom i parnasovskom tradicijom. Hteli su da reči ne samo znače, nego i da sugerišu. Želeli su da metafore, alegorije i simbole koriste ne samo kao ukrase, već i kao organizacioni princip svojih pesama. Hteli su da njihov stih bude muzikalan, da u praksi ukinu oratorske kadence francuskog aleksandrinca, a u nekim slučajevima i rimu. Njihovo najtrajnije dostignuće jeste slobodan stih.

U nešto širem smislu, termin simbolizam se odnosi na opšti pokret u Francuskoj, od Nervala i Bodlera do Klodela i Valerija. Karakteristična je ogromna raznolikost teorija – čak i teorije dva tako bliska pesnika kao što su Bodler i Malarme potpuno su različite i gotovo inkompatibilne.


Bodlerova i Malarmeova poetika


Bodlerova estetika je “romantična” - ne u smislu emocionalizma, obožavanja prirode i egzaltacije ega, već pre u duhu engleske i nemačke romantičarske tradicije, veličanja imaginacije, retorike metamorfoza i univerzalne analogije. Kolridžovom terminu “konstruktivna imaginacija” Bodler daje metafizičko značenje “pozitivnog odnosa sa beskonačnim”. Umetnost je jedan drugi kosmos koji menja i, stoga, humanizuje prirodu. Umetnik svojim stvaranjem ukida jaz između subjekta i objekta, čoveka i prirode. Umetnost treba da stvara “sugestivnu magiju” u kojoj su istovremeno sadržani i objekt i subjekt, spoljašnji svet i sam umetnik.

Malarme govori gotovo sasvim suprotno. On je bio prvi pesnik koji je radikalno nezadovoljan običnim jezikom komunikacije. Pokušavao je da konstruiše jedan potpuno odvojeni jezik poezije. Iz jezika bi trebalo isključiti društvo, prirodu i ličnost samog pesnika i ponovo ga učiniti “stvarnim”, magičnim, učiniti da reči postanu stvari. Umetnost može samo da nagoveštava i sugeriše, a ne da transformiše kao kod Bodlera. Psihološka osnova njegove negativne estetike je u osećanju sterilnosti, nemoći i konačne tišine. Predlagao je knjigu kojom bi se završile sve knjige na svetu. Poput mnogih, i Malarme želi da izrazi misteriju univerzuma, ali oseća da misterija nije samo nerešiva, već i prazna i nema – samo Ništavilo. Umetnost traga za Apsolutom, ali se ne nada da će ga ikada dostići. Suština sveta je Ništavilo i pesnik samo o tom Ništavilu može da govori. Samo umetnost preživljava u univerzumu. Čovekova je glavna vokacija da bude umetnik, pesnik koji je u stanju da makar nešto spase od opšteg brodoloma vremena. Knjiga lebdi nad prazninom, nad nemim ništavilom bez bogova. Poezija je odlučno odsečena od konkretne stvarnosti, od izražavanja pesnikove ličnosti, od bilo kakve retorike ili emocije – postaje samo znak koji označava Ništa. Sa druge strane, kod Bodlera poezija menja prirodu, iz zla izvlači cveće, stvara novi mit, miri čoveka sa prirodom.


Odnos simbolizma i pravaca koji mu neposredno prethode, odnosno za njim slede


Simbolizam, u još širem smislu, obuhvata čitav period na internacionalnom planu, koji se jasno izdvaja od onih koji mu prethode – realizma ili naturalizma. Ima izvesnog kontinuiteta sa romantizmom, ali se i od njega razlikuje; u simbolizmu je transcendencija prazna, nema obožavanja jedinstva misterioznog univerzuma. Neprijateljstvo sa prirodom je ključno mesto koje odvaja simbolizam od romantizma. Simbolizam je jasno odvojen od avangardnih pokreta koji mu slede – tu se vera u jezik potpuno srušila, dok kod Malarmea i Valerija jezik zadržava svoju kognitivnu i čak magijsku moć.

Konačno, simbolizam je i jedan univerzalni fenomen u čitavoj književnosti svih vremena, jer pesnici su se oduvek služili simbolima.