Tragedija, fenomen tragičkog


Pojam tragedije i tragičkog


Albin Leski u nezaobilaznoj studiji "Grčka tragedija" ističe da svekolika problematika tragičkog, ma koliko široka i sveobuhvatna bila, svoje ishodište ima u fenomenu atičke tragedije i uvek se njemu vraća. Međutim, iako su Grci stvorili veliko tragičko umetničko delo i time ostvarili jedan od najvećih dometa u delokrugu duhovnog stvaralaštva, oni nisu razvili teoriju tragičkog koja bi prevazilazila njegovo uobličenje u drami i odnosila se na poimanje sveta kao celine.

Aristotel je u "Poetici" dao sledeću definiciju tragedije:

"Tragedija je, dakle, podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i straha vrši se pročišćavanje (katarza) takvih afekata."

Dugogodišnjim istraživanjem utvrđeno je da sporni pojam "katarza" potiče iz delokruga medicine, pa smisao Aristotelovih reči treba shvatiti kao – s uživanjem povezano – olakšanje od pomenutih afekata. Dakle, ne radi se o nekakvom moralnom delovanju.

Prema Aristotelu, jezgro tragičkog leži u preokretu (metabole), u padu u nesreću koji, ako treba da ga doživimo tragički, ne sme uslediti zbog nekog moralnog defekta, nego zbog "ogrešenja" koje je posledica nesposobnosti čoveka da spozna ono pravo i odlučno krene ka njegovom ostvarenju. Teofrast je, oslanjajući se na Aristotelovu teoriju, tragediju odredio kao katastrofu jedne herojske sudbine.

Gete je uvrstio pojam tragičkog u svet radikalnih antinomija. "Svekoliko tragičko počiva na jednoj nepomirljivoj suprotnosti. Čim dođe do pomirenja ili ono postane moguće, nestaje i tragičko." Na primeru grčke tragedije vidimo da ta tragička suprotnost može da bude smeštena u svetu bogova, pa se polovi te suprotnosti mogu zvati bog i čovek, ili pak reč može biti o suprotnostima, odnosno protivnicima koji se sukobljavaju u grudima samog čoveka.


Osnovni konstitutivni elementi tragedije


Tragička građa najčešće potiče iz mita i odnosi se na sudbinu heroja. Do XIX veka i građanske tragedije, junaci tragedija bili su (i smatralo se da treba da budu) kraljevi, državnici ili heroji. Zatim imamo značajni pad – ono što treba da doživimo kao tragično mora značiti sunovraćanje iz jednog prividnog sveta sigurnosti i sreće u ponor bezizlazne nevolje. Radnja tragedije mora biti takva da se može dovesti u vezu sa našim svetom, da bismo nešto doživeli kao tragično moramo se osetiti pogođeni u dubokim slojevima bivstvovanja. Nosilac tragičkog zbivanja, onaj ko je upleten u neki bezizlazan konflikt, sve to mora da je uzdigao u svoju svest i svesno propatio, ne sme da bude obična žrtva sudbine.

Da bi bolje razumeli Geteov stav o nepomirljivim suprotnostima, moramo poći od definisanja zatvorenog tragičkog viđenja sveta. To je poimanje sveta po kojem je svet poprište neminovnog međusobnog sudaranja sila i vrednosti, pri čemu se to sudaranje i uzajamno uništavanje ne može objasniti nikakvim nadređenim smislom. U takvoj situaciji imamo zatvoren tragički konflikt i tragičku situaciju: tu su sučeljene snage koje stupaju u borbu jedna protiv druge, tu imamo čoveka koji ne vidi izlaz iz konflikta u koji je dospeo i zato mu preti neminovna propast. Naročito je važno pitanje o tragičkoj krivici – još Aristotel tvrdi da tragički pad ni u kom slučaju ne sme biti prouzrokovan nekim moralnim nedostatkom, već mora biti posledica nekog ogrešenja ili krivice druge vrste. Moramo pretpostaviti postojanje krivice koja se ne može smatrati subjektivnom, ali u svoj svojoj težini objektivno ipak postoji krivica koja je i za bogove i za ljude strašna i može zakužiti celu zemlju.

U novijim teorijama se javlja sumnja u smislenost tragičkog zbivanja. O tome će biti reči u nekom od narednih tekstova.


Valentina Đorđević