Žene u Saramagovom JEVANĐELJU PO ISUSU HRISTU

Dve Marije
Nasuprot svome čoveku Josifu, Marija nije ni pobožna ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da reči pobožan i pravedan - nemaju ženski rod.
***
Josif je bio srećan pošto ga je, iako nije želeo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa ženom, naročito mu nije prijao njen stav ustaljen od sinoć, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponašanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna više no što želi a prizna, a to i ne krije. U stvari, ženska zloba nema granice, i to posebno kada je reč o nedužnoj zlobi.
***
Tada se, pošto mu je pao kamen sa srca, setio da bi možda bila dobra ideja upitati Mariju da li ima bolove, ali nije rekao ni reč, jer ga je ta misao podsetila na čitav taj prljavi proces, od začeća do rođenja, na onaj grozni ženski organ, vrtlog i ambis, izvor svih zala ovoga sveta, na lavirintsku unutrašnjost, na krv i vlagu, na izlučevine, na prskanje vodenjaka, na odvratnu posteljicu, Bože moj, kako si mogao da učiniš da se tvoji najdraži sinovi, ljudska bića, rađaju iz takve prljavštine kada bi bilo mnogo bolje, za Tebe i za nas, da si nas stvorio od svetla i prozračnosti, juče, danas, i sutra, prve, srednje i poslednje, i sve, ne praveći razliku između vlastelina i sebra, kralja i drvodelje, jedino obeleživši one koji su predodređeni da zauvek ostanu nečisti. 
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"


Roman obiluje ovakvim iskazima. Saramago se pitanjem položaja žena pozabavio na krajnje originalan i zanimljiv način - opisujući jedan ekstremni patrijarhalni poredak kao nešto potpuno prirodno, služeći se pri tom ogromnom dozom ironije koja se ispoljava i u jeziku, i u događajima opisanim u priči - jer vidimo da nisu jedino žene nesrećne zbog svog položaja, pate i muževi, i sinovi, nema istinske komunikacije (koju je teško postići i bez premise da sve što potiče od žena jeste zlo, te da muškarci niti smeju da im govore o važnim stvarima, niti da ih slušaju), postoji ogromno otuđenje među ljudima koje ih u potpunosti sprečava da budu srećni. Kritika je dakle u tonu, samo na jednom mestu na početku romana čujemo komentar naratora o ovoj temi, napisan u lepom maniru jevanđeliste.
Bilo to po volji Božjoj ili ne, ali ja znam da ovaj čovek nema na šta da osloni glavu, i istinu vam velim, da bi se mnoge stvari na ovome svetu doznale pre no što bude prekasno kada bi muževi i žene razgovarali jedni sa drugima kao muževi i žene.
Suprotno ideji o muškarcima kao božijim miljenicima, vidimo da se anđeli, i Pastir, i božiji glasnik, osim Isusu, prikazuju jedino ženama, dok savetovanja među muškarcima, uz prenaglašavanje autoriteta mudraca - sveštenika, uvek imaju, uz određenu gorčinu, komičan ishod.


Monika Beluči kao Marija Magdalena
Dolazi do velikog preokreta nakon Isusovog susreta sa Marijom Magdalenom. Tu već dolazimo do zanimljivih pitanja aktuelnih u feminističkim intelektualnim krugovima, koja se tiču tumačenja apokrifnih jevanđenja i gnostičkih tekstova. U nekim od tih tekstova pominje se sedam žena - apostolica, koje Isusa prate ravnopravno sa dvanaest poznatih muških apostola. O tim ženama ne znamo mnogo, znamo više samo o jednoj, Mariji iz Magdale, koja je čak i u kanonizovanim spisima, sinoptičkim jevanđeljima, prikazana kao Isusova bliska i verna sledbenica. Više o položaju žena u ranom hrišćanstvu možete pročitati u tekstu Milana Vukomanovića - Žene apostoli u ranom hrišćanstvu.

Početna poglavlja Saramagovog Jevanđelja po Isusu Hristu prikazuju jednu klimu u kojoj je nezamisliva bilo kakva ideja o ravnopravnosti polova. Iz tog ugla gledano, veoma je važna istorijska misija Hristova (sada govorim o Isusu iz kanonskih jevanđelja) taj čovek je spasio jednu preljubnicu od tada uobičajene (ovaj zakon se ne primenjuje na muškarce) kazne - smrti kamenovanjem, što je u svakom slučaju gest revolucionaran za ono vreme. Kada posmatramo Isusa iz Nazareta u tom svetlu, vidimo jednog nosioca velikih, dobrih ideja i napretka. Gledano iz istog ugla, izgleda da su ateisti često skloni da ovog čoveka cene više nego vernici i crkva koja se oduvek oglušivala o njegove ideje. Naravno, ovo nipošto nije jedinstven primer u istoriji da se izmanipuliše dobrim ljudima i delima, kako bi se stvorilo nešto možda mračnije od onog mraka koji je do tada postojao.


Ispunjenje Starog Zaveta

U hrišćanskoj Bibliji, dakle u Starom i Novom Zavetu zajedno, jevanđelja čine centar idejne strukture - u njima se govori o ispunjenju proročanstava iz Starog Zaveta, tačnije o početku tog ispunjavanja, jer konačna borba između dobra i zla (u kojoj bi se Hrist borio na drugi način - ognjem i mačem) trebalo bi da se dogodi tek na kraju istorije, o čemu govori Otkrovenje Jovanovo, poznatije kao Apokalipsa. Onovremenski Jevreji su ipak očekivali mesiju koji će odmah biti tako strašan, pa su bili vrlo iznenađeni tvrdnjom da je njihov spasitelj čovek koji nudi filozofiju okretanja drugog obraza. Trebalo ih je, dakle ubediti (a znamo da znatan deo njih nikad nije prihvatio tu ideju, pa Hrišćanstvo, iako je danas dominantno, nikada nije postalo jedina svetska religija) da se život i dela Isusa iz Nazareta uklapaju u priče starozavetnih proroka.

Saramagu je, po svoj prilici, bilo jako zanimljivo poigravanje sa Isusovim žitijem kako bi ono, kao i sva druga jevanđelja ikad napisana, bilo u kontinuitetu sa Starim Zavetom kao neprikosnovenim dokumentom (jer kakvo bi to bilo jevanđelje kada ne bi bilo tog kontinuiteta?).

Jevanđelje po Isusu Hristu obiluje detaljima koji mogu da se uklope u starozavetnu priču. Međutim, postoje dva mesta u romanu koja govore o konkretnom ispunjavanju pojedinih tekstova iz Starog Zaveta. Prvo takvo mesto je ono u kom se govori o okolnostima vezanim za Isusovo rođenje u Vitlejemu Judejskom, o čemu je govorio starozavetni prorok Mihej. Njegovo proročanstvo sanjao Irod Antipa, nakon čega je izdao naređenje da se pobiju svi vitlejemski dečaci rođeni u to vreme - sudbina koja je mesiju morala da zaobiđe, kako bi bio ispunjen božiji plan. Pominjanje ovog proročanstva i njegovo ispunjenje je očekivano i sasvim na mestu, kad je u pitanju jedno jevanđelje. Za jedno drugo ispunjenje ne može se reći isto.

Dragi je moj kita smirne koja među dojkama mojim počiva.
...
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
...
Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
...
Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem sa grla svog.
...
Sa usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.
...
Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi, neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.
...
Dragi moj promoli ruku svoju kroz rupu, i što je u meni ustrepta od njega.
...
Sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
...
Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u milinama!
...
Ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom.
...
Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju, jer je ljubav jaka kao smrt i ljubavna sumnja tvrda kao grob, njen je žar kao žar ognjen, plamen Božji.
...
Mnogo voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se.
...
"Pesma nad pesmama", Sveto Pismo, Stari Zavet

Iako skandalozna, moramo reći da je genijalna Saramagova ideja da kao ono najbitnije mesto iz Starog Zaveta izdvoji jednu ljubavnu pesmu, "Solomonovu Pesmu nad pesmama", a trenutak ispunjenja - trenutak sjedinjavanja (u telesnom, duševnom i duhovnom smislu) Isusa Nazarećanina i Marije iz Magdale.

Prema Saramagovom Jevanđelju, na obrazovanje (u najširem smislu) i životni put mlađanog Isusa uticali su (ovim redom): starci iz sinagoge, koji su ga naučili dogmi, ljudski otac, koji ga je podučavao stolarskom zanatu, koji mu, ako ćemo pravo, nije baš mnogo koristio u životu, (majka baš ničemu, jer kao žena nije imala prava da se meša u obrazovanje jednog muškarca...), mudrac iz Hrama - koji ga je više razočarao nego što mu je otkrio neku veliku istinu, no svejedno je to bio značajan događaj... Slede četiri godine, pune važnih lekcija, sa đavolom u pustinji, pa onda kratki susret s Bogom. I sve je to bilo veoma bitno... A onda je upoznao Mariju iz Magdale i postao čovek. Spoznao je potpuno novu dimenziju postojanja, potpuno predavanje, savršenu ljubav, zajedništvo u kom padaju sve maske koje čoveka kriju od sebe samoga. Konačno je rešio neke od najvećih dilema, napustile su ga noćne more koje su ga pratile godinama. Stekao je potunu svest o sebi. Postao je kompletna ličnost. Onda mu je preostalo samo da do kraja ostvari svoju sudbinu...

Marija Magdalena do kraja ostaje uz Isusa, kao jedina osoba na svetu koja poznaje sve tajne njegovog srca. Samim tim, ona je iznad ostalih (muških) apostola, koji sve vreme imaju samo delimično znanje o Isusovom putu i planovima. Marija je prva osoba koja je verovala u Isusa pre bilo kakvih čuda, mada ga nikada nije posmatrala kao boga, nego kao (svog) čoveka.

Vrhunsko iskustvo koje jedan čovek može da doživi jeste harmonija sa voljenim bićem. To je jedan od zaključaka koji možemo da izvedemo iz Saramagovog tumačenja Isusovog životnog puta, međutim mi smo tek počeli da govorimo o ovom jevanđelju, u sledećim tekstovima biće reči o teološkim temama, krivici i ispaštanju, relativnosti dobra i zla i sataninoj ulozi u svetu.


Valentina Đorđević

______________________________________________
Ostali tekstovi o Jevanđelju po Isusu Hristu: