Žoze Saramago, JEVANĐELJE PO ISUSU HRISTU - uvod

Jevanđelje
Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je reč o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim događajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno možda više veruje, ali to ne znači da su autentičniji.
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"
Žoze Saramago (1922.-2010.)
Narator Saramagovog romana koji nosi provokativan naslov, Jevanđelje po Isusu Hristu, na više mesta ironično poziva čitaoce da poveruju u istinitost i autentičnost upravo ove biografije mesije iz Nazareta. Naravno, njegovo jevanđelje je roman, a ne istorijski dokument, ali u pitanju je delo napisano u duhu postmodernističkog poziva na preispitivanje istorijskih istina. I mada je istorija samo posredno meta našeg interesovanja - centralna tema jeste revalorizacija judeo-hrišćanske religioznosti i razna pitanja s tim u vezi - od nečeg se mora početi, a zgodno je pri tumačenju dela kompleksnog sadržaja krenuti od površinskih obeležja, jer često i u njima možemo, u jednostavnijem obliku, naći ono isto do čega dolazimo višestrukim pažljivim iščitavanjem.


Hajde da pre svega analiziramo ime romana - Jevanđelje po Isusu Hristu. Element "po Isusu Hristu" očigledno implicira da jevanđelja koja poznajemo nisu u fokusu imala samu ličnost Isusa Hrista (suvišno je reći da Isus iz Nazareta jeste glavni junak svakog jevanđelja, ali ona su pisana za široke mase kojima je samo trebalo što upečatljivije preneti poruku nove religije), a da se ovo, koje možemo nazvati Jevanđeljem po Saramagu, bavi upravo Isusom, dok je poruka u drugom planu - tačnije, ona je problematizovana.

Kako je Isus, bez svake sumnje, glavni junak ovog jevanđelja koje ni u jednom trenutku nije imalo za cilj da bezobzirno porekne ono što stoji u drugim jevanđeljima, dakle nikada se ne bi usudilo da saopšti da se dogodilo nešto što se u stvari nije dogodilo, da tamo gde je Da stavi Ne, elem, kako je glavni junak priče Isus, a njegovo nam je žitije odlično poznato, ništa nam dakle ne bi bilo lakše nego da sednemo pored njega i da mu proreknemo budućnost, kako će veličanstven biti njegov životni put, kako će čudima hraniti ljude, čudima vraćati zdravlje i podizati iz mrtvih, no ne bi nikako bilo pametno tako postupiti jer je dečak, iako je nadaren za tumačenje vere i upućen u reči patrijarha i proroka, skeptičan, kako već priliči njegovim mladim godinama, pa bi nas uz podsmeh poslao da vidimo da nije u drugoj sobi.

Još bitniji element naslova je reč "jevanđelje", pa moramo uporediti Saramagovo sa ostalim delima koja se tako zovu. 

Najočiglednija zajednička odlika ovih dela je to da se u njima pripoveda o dolasku mesije, Sina Božijeg, Isusa Hrista. Dalje, u pitanju su dela sa određenom ideološkom tendencijom i, mada je Saramagova tendencija suprotna onoj koju su imali raniji pisci jevanđelja (a i kod njih postoje razmimoilaženja, zbog kojih danas imamo kanonizovana i apokrifna jevanđelja), to još uvek nije razlog da ovaj roman nazovemo anti-jevanđeljem. Čak i šokantni detalji poput objašnjenja da Marija nije bezgrešno začela, već da je Bog pomešao svoje seme sa Josifovim (što je u romanu lepo i bez ustručavanja ispripovedano), zatim putena i, što je još sablažnjivije (objasniću kad dođe vreme...), duhovna bliskost između Isusa i Marije Magdalene, pa Isusova skepsa i primanje pouka od nečastivog, sa kojim je živeo kao šegrt... Sve su to detalji koji bi mogli da se uklope i u mnogo optimističniju pripovest nego što je ova, koja zaista jeste anti-jevanđelje, iako ne poriče ni Boga, ni to da je Isus njegov sin, direktno ne poriče čak ni vaskrsenje, jer se završava Isusovim sklapanjem očiju, nakon čega dolazi još samo jedna rečenica - od koje čitaoca podilazi jeza u kostima (savet onima koji vole da zavire na poslednju stranicu pre nego što pročitaju sve prethodne: sa ovim romanom to nema nikakve svrhe, pre svega zato što i bez toga znate šte će biti na kraju, da će Isus Hrist biti razapet na krst, a pomenuta rečenica vam neće ama baš ništa značiti pre nego što do nje dođete prirodnim putem). 

Jevanđelje (grč. ευαγγέλιον, evangelion, jevr. בשורות טובות, besurut tovot, starosrpski blagovestje) znači "dobra vest", "blaga vest". Saramagovo Jevanđelje po Isusu Hristu nam ne nosi nikakve dobre vesti. Ono nam doduše skida mrežu s očiju (biblijska metafora iz kanonizovanih jevanđelja), ali ono što nam konačno otkriva nije ni dobro ni lepo...


_______________________________________________

Suprotno dosadašnjoj praksi, odlučila sam da, umesto integralnog teksta o jednom književnom delu, objavim seriju povezanih tekstova o ovom romanu. Razlog je očigledan: Saramagov roman je, pre svega ideološki, veoma kompleksno delo i ima mnogo tema na kojima bi se trebalo duže zadržati - predugo da bi sve to na kraju stalo u jedan jedini post. Drugi razlog je lične prirode, a u isto vreme je komplementaran prvom - za mene je ovo delo više nego fascinantno, tako da želim (i spremna sam) da o njemu govorim beskrajno dugo. 
Ukoliko ste na ovim stranicama prvi put, ako ste do ovog teksta došli na primer preko gugla, a niste našli baš ono što ste tražili - bukmarkujte Interpretacije, prijavite se na RSS feed ili lajkujte Interpretacije na fejsbuku i dajte mi malo vremena...

Komentari i pitanja koja postavite mogu uticati na teme narednih postova, ali prvi tekst u nizu (ako ne računamo ovaj) biće sigurno posvećen ženama u jevanđelju.


Valentina Đorđević

________________________________________

Ostali tekstovi o "Jevanđelju po Isusu Hristu":


Žene u Saramagovom "Jevanđelju"
Antireligijski ideolog, Žoze Saramago
Bog, Pastir i krivica