Bog, Pastir i krivica u Saramagovom JEVANĐELJU

Isus nije začet pod praznim nebom. Postoji Bog, a on je Sin Božiji. Jevanđelje po Isusu Hristu nije parodija jevađelja, mada sadrži neke elemente parodije. Ispripovedani su poznati događaji (istina, u sinoptičkim jevanđeljima, iz razumljivih razloga, nema reči o Isusovom rođenju i detinjstvu; ima u apokrifnim), ali promenjen im je smisao. Međutim, reči naratora ovog jevanđelja nose veliku težinu, jer on poznaje Istoriju.


Albreht Direr, "Raspeće", slika koja se nalazi na početku Saramagovog romana, prvo poglavlje "Jevanđelja" predstavlja njeno tumačenje

Krenuli smo od pravoverne pretpostavke da istorija predstavlja ispunjenje božijeg plana. Morali smo se zapitati kakav je taj plan i kakav je uopšte taj bog. I odakle mu ideja da dobije sina sa jednom smrtnicom. Nije čudna pojava da bogovi seju decu na zemlji, ali to su paganski bogovi sa paganskim osobinama - plodnost i požuda, plodnost i požuda. Jedini istiniti veliki Gospod na nebesima ne pati od te boljke. Njega zanima jedino moć.


Đavolov šegrt

...šte će ti toliko stado, zašto dopuštaš da se toliko množe; ako se ovako nastavi, biće ih toliko da će pokriti sva brda i čitavu zemlju, a Pastir mu odgovori, Stado je već bilo ovde, neko je morao da se brine o njemu, da ga brani od grabljivica, i meni je to palo u zadatak, Gde ovde, Ovde i tamo, svuda, Hoćeš da kažeš, ako se ne varam, da je stado oduvek bilo ovde, Više-manje, Da li si ti kupio prvu ovcu i prvu kozu, Nisam, Pa ko je onda, Našao sam ih, ne znam da li su kupljene, znam samo da je stado već postojalo kada sam ga našao, Znači, ti si vlasnik stada, Nisam, ja nisam vlasnik ničega na ovom svetu.
Od noći kada je začet podmetnutim semenom Boga Savaota, Isusa prate znaci koji potvrđuju njegovu posebnost. Jedan anđeo, prerušen u prosjaka, donosi poruku blagoslovenoj Mariji. Isti anđeo se pojavljuje još nekoliko puta tokom Marijine trudnoće i Isusovog detinjstva, uvek kao zaštitnička figura. A onda nam odjednom postaje jasno da je taj anđeo u stvari Nečastivi glavom i bradom. Sa Đavolom Isus provodi četiri godine svog života.

Do kraja romana saznaćemo da interesi boga i đavola idu ruku pod ruku, da je čak možda onaj prvi poslao ovog drugog da obilazi njegovog sina dok ne dođe vreme da mu se sam prikaže. Međutim, đavo ipak Isusu nameće neke buntovne ideje i napušta ga (tačnije: otera ga) u trenutku kad to buntovništvo nestane. Interesantno je primetiti i da se godine provedene sa Pastirom (kako se đavo predstavlja) i stadom u stvari poklapaju sa Isusovom adolescencijom, koja predstavlja pravo vreme kako za rađanje buntovništva, tako i za sasecanje istog u korenu. Pobune su uvek deo plana - one čine pobedu tako blistavom.

Druga je stvar u čemu se sastoji ta pobuna: reč je o odbijanju prinošenja žrtve. Bog poseduje sve na ovom svetu. On uživa u počastima i mirisu spaljenih žrtava. Pastir ne poseduje ništa, ali brine o stadu koje je našao (to je ono konkretno stado, ali i čitav ljudski rod, uključujući i Sina Božijeg/Sina Čovečijeg). Isus, kao Pastirov šegrt, takođe počinje da brine o stadu. Tokom jedne dramatične epizode, spasava život jagnjetu kome je sudbina namenila da postane pashalna žrtva. Par godina kasnije, sam žrtvuje to jagnje, sada već odraslu ovcu, pokorivši se svome ocu sa nebesa. Pastir ga se odriče, odlazi, kaže, ništa ti nisi naučio.


Krivica, zamena teza
...baš u tom trenu Josif je morao da poviče, Nedužan sam!, ali ne, ćutao je, odustao je. Narednik ga je osmotrio, setio se da bi narušio simetriju ako taj poslednji krst ne bi bio pobijen, jer četrdeset je lep, okrugao broj, te pokretom ruke dade znak, i ekseri su bili zakucani. Josif je urlao, i urlao a onda su ga podigli obešenog o ručne zglobove probijene gvožđem, i potom je, kada mu je drugi klin probijao pete, ponovo putio krik. O Moj Bože, da li je ovo čovek kojega si ti stvorio, blagosloveno bilo ime Tvoje, kad je već zabranjeno proklinjati te.

Pored onoga sa nebesa, Isus je imao i jednog ljudskog, zakonitog oca, drvodelju Josifa. On je prilično dominatna figura u prvoj trećini romana, ali čitalac ni ne sluti koliko je on važan sve dok, pokusavajući da ucini nešto veoma plemenito, ne umre na krstu i narator nam saopšti da je to bio mlad čovek, koji tek što je napunio trideset i tri. Mi iz drugih izvora znamo da je Isus iz Nazareta umro na taj način i u tim godinama. Ovakvo pripisivanje poznatog dogadaja drugom liku moramo da shvatimo kao signal da će takvih zamena biti još, kao i da one označavaju posebne veze među likovima u romanu čije se sudbina prepliću. Izmedju Isusa i onoga koji je do kraja zivota verovao da mu je otac postojala je jaka, mada veoma čudna veza. Dok dalje pratimo radnju romana, vidimo da Isus uspostavlja druge, veoma značajne, sudbinske kontakte. Josifa ostavljamo, jer on je mrtav i više se o njemu ne govori, ali setimo li se da - iz prespektive svega onoga sto do kraja saznajemo (da je Bogu Isus potreban da ostvari svoj veliki plan) - ponovo razmislimo o Josifovoj ulozi, videćemo da i izmedju njega i Boga postoji jako velika i suštinski bitna veza, čak neka vrsta dvojništva, iako Josif ništa od svega toga nije ni naslućivao.

Ideja o mešanju semena u ovom romanu nema svrhu samo da opovrgne mogućnost bezgrešnog začeća. Josifu je Isus podmetnut. Sa detetom, podmetnuta mu je i krivica za sve grehe koje je Bog tek nameravao da počini. Menja se premisa da Isus umire kako bi sprao greh s ljudi. Ovde jedan čovek umire kako bi sprao greh sa Boga. Isusu je to na umu u trenutku kada, na kraju romana, umirući, izgovara: Ljudi, oprostite mu, on ne zna šta je učinio.

Vratimo se Josifu; nakon što se dogodio pokolj Vitlejemske dece po Irodovom naredjenju, počele su noćne more - on je Irodov vojnik i ide da ubije svog sina Isusa. Snovi su opterećeni nepodnosljivim osećajem krivice. Međutim, mi znamo da Josif nikad nije želeo smrt svome sinu; tog sina će ubiti onaj drugi otac. Pošto je drugi otac Bog i pošto je on svetlo, istina, zivot i tome slično, te na njemu ne sme biti greha ni griže savesti, on je svoju krivicu vezanu za žrtvovanje sina prebacio na savest čoveka koji se tu zadesio.


Poraz


Nakon Josifove smrti, Isusa je počela da prati nasleđena mora. Zbog toga je napustio porodicu, trazio savet od mudraca iz hrama i proveo onoliko vreme sa đavolom. More su prestale nakon susreta sa Marijom Magdalenom. Jedino je njena ljubav mogla da ga spase od strašne sudbine koja mu je pretila. Međutim, on je tada još verovao da je pred njim nešto veliko i dobro. Iluzija je nestala kada je Bog konačno izložio Isusu svoj plan: treba da žrtvuje sina kako bi postao Bog celog sveta, a ne samo jednog naroda - Jevreja. To će za posledicu imati velike ratove i nebrojene žrtve. Isus nije želeo da učestvuje u tako monstruoznom planu. Ne mareći vise za sopstveni život, poželeo je da spasi čovecanstvo - ne pred Bogom nego od Boga. Došao je na ideju da, umesto da nastavi da obznanjuje da je sin božiji, počne da se predstavlja kao politički buntovnik, kako bi vernici prestali da ga slede: počeo je da govori da je on kralj Jevreja (mala digresija: i za ovu tvrdnju Saramago je mogao da nadje osnova u istorijskim dokumentima, jedna ateistička struja istoričara tvrdi da je Isus sin Josifov u stvari imao političku misiju i da je govorio o oslobođenju od rimske vlasti), provocirajući i jevrejsku, i rimsku vlast. Hteo je da umre pre vremena i spreči širenje virusa hriscanstva. Tek je na krstu shvatio da je svaki otpor uzaludan, božija je poslednja. Pokosile su ga licemerne reči sa nebesa: Ti si sin moj ljubljeni i u tebe položih svu svoju milost. O vaskrsenju nema ni govora; krv iz Isusovih rana (a znamo da se, prema judeohrišćanskom verovanju, upravo u krvi nalazi duša) slila se u crni, zemljani čanak koji ga je kao usud pratio od rođenja i koji u stvari pripada đavolu.


Valentina Đorđević