Termin INTERPRETACIJA



Interpretacija (lat. interpretatio - objašnjenje, značenje, prevod)

Kao termin filološke kritike poznata je od antike, ali je tek u savremenoj nauci o književnosti dobila specifično značenje. Kad su se helenski gramatičari (aleksandrijska škola) počeli baviti klasičnim tekstovima grčke književnosti, npr. Homerom, oni su se trudili da naučnim putem, uz pomoć hermeneutike, steknu tačno razumevanje književnog teksta koji je poticao iz daleke prošlosti. Kod srednjovekovnih hrišćanskih pisaca, koji su se trudili oko ispravnog razumevanja svetih tekstova, takva je hermeneutika bila jedno od glavnih njihovih zanimanja. Oni su napustili logičku interpretaciju Biblije, naglašavajući proročku, mističnu, moralnu stranu u tumačenju tekstova. Humanizam, kojem je cilj bio da kroz natrule verske i mističke spekulacije prodre do racionalnog razumevanja teksta, kao i reformacija, koja se upravo osnovala na nastojanju da se ispravno shvati i interpretira Biblija, držali su hermeneutiku na vrlo visokoj ceni. No, za sve to vreme nije se termin interpretacija shvatao kao poseban način razumevanja i prikazivanja književnih tekstova. Do 18. veka književnom kritikom je vladala normativna estetika, koja je apstraktnim pravilima propisivala kakvo treba da bude književno delo ako želi biti lepo, pa se svako novo delo merilo tim pravilima. Već su se veliki predstavnici francuskog klasicizma u teoriji borili protiv vlasti pravila na koja su se pozivali njihovi uskogrudni kritičari, ali je definitivni napad na pravila, i prema tome na normativnu estetiku, izvela engleska filozofska i kritička misao osamnaestog veka, s pozivom na piščevu stvaralačku originalnost. Šaftsberi u svom delu "Characteristics of Men, Manners, Opinions, Time" ističe piščevu sposobnost da, poput Prometeja, stvara svetove ni iz čega, a E. Jang u delu "Conjectures on Original Composition" ubacuje u estetička razmatranja svog veka pojam genija kao prve i poslednje istance književnog stvaranja. Građanska kultura 18. veka shvatila je borbu protiv pravila kao borbu protiv stege feudalne i crkvene vlasti. Kad je srušena prevlast normativne estetike, a definitivno ju je na književnom polju pokopao evropski romantizam, jedini put da se kritičar približi umetničkom delu ostao je taj da se karakteriše i prikaže u celini. Dakle, javlja se upravo interpretacija, ali sad ne više logička, mistička ili moralna, nego umetnička. Iako se romantizam nije služio terminom "interpretacija", pisci romantizma stvorili su interpretaciju, koje i s današnjeg gledišta možemo zvati uzornim (npr. interpretacija Geteovih dela braće Šlegel). Ali da bi interpretacija postala svesni postupak književnog stručnjaka, trebalo je da se ostvari još jedan uslov: uverenje da je pravi predmet proučavanja književnosti upravo književno delo u svojoj umetničkoj jedinstvenosti, a ne njegov pisac ili njegove idejne postavke. To uverenje se formiralo početkom 20. veka u Rusiji, u drugoj i trećoj deceniji, u krugu ruskih formalista, a posle rata u anglo-američkom pokretu nove kritike i kod nemačkih stručnjaka, pobornika ergocentričnog studija književnosti (werkimmanente Literaturforschung).
Interpretacija našega veka treba da prikaže književno delo u njegovoj umetničkoj posebnosti i značajnosti, upravo u njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti; treba da logičkim putem prikaže njegovu estetičku bit. Time se i razlikuje od explication de texte (tumačenja teksta), kakva se od 19. veka radi u francuskim školama: francusko tumačenje je delom jezični i stvarni komentar, delom ukazivanje na pojedine stilske karakteristike, delom vrednovanje. Interpretacija naprotiv želi uvek da govori o književnom delu kao o umetničkoj celini, koju stvaraju i izgrađuju pojedini elementi dela. Komentarom se ne bavi, jer ga pretpostavlja. Može se reći da je taj rezultat razvoja nauke o književnosti zadržao trajnu vrednost. Međutim, do danas nauci nedostaje uverljiva teorija interpretacije s opšte priznatim logičkim pojmovnim aparatom. Tako se dogodilo da se interpretacija kod američkih i nemačkih književnih stručnjaka naglo raširila i popularizovala, ali upravo zbog toga i trivijalizovala i upravo kompromitovala. Ako je veliki pobornik interptetacije Švajcarac E. Štajger, izjavio da mogu postojati dve interpretacije istoga književnog dela kojima ni jedna crta nije zajednička, a ipak da su obe ispravne; ako je V. Heleren nabrojao deset mogućih interpretacija, jasno je da je nauka sama zašla u ćorsokak. Tako se među brojnim interpretacijama održalo tek nekolijko njih za koje se može reći da su trajne vrednosti. Pored toga, kad je objekt interpretacije lirska pesma, ona se obično reprodukuje u celini na početku interpretacije, kako bi je čitalac mogao slediti s razumevanjem. Međutim, kako da postupi interpretator drame ili romana? Zato je potrebno izgraditi sistematsku teoriju koja još uvek nedostaje. Ako je pogrešno misliti da se kompletna nauka o književnosti iscrpljuje u interpretacijama, ipak bez nje nema nauke.




(Preuzeto iz "Rečnika književnih termina")