Đorđe Balašević, pesnik pacifizma

Đorđe Balašević, foto: A. Dunkić

Kada se odvoje čiste ljubavne pesme i one koje predstavljaju vedre himne životu (vesele, idilične pesme, pesme o mladosti, ženidbi i sličnim temama, koje odišu opštom harmonijom - upravo onom harmonijom koja u najboljim Balaševićevim pesmama jeste i može da bude jedino predmet čežnje, jer koliko god mi težili da živimo u skladu sa svetom, taj svet je nepopravljivo iskvaren, pa se osećanja Balaševićevih lirskih junaka kreću u širokom rasponu - od savršene ljubavi, upućene voljenoj ženi, porodici, prirodi i opštoj dobroti u ljudima, pa sve do potpunog razočaranja u ljudski rod i mizantropije) primetićemo da je Balaševićeva poezija u celini angažovana.

Đorđe Balašević, foto: A. Dunkić

Klasifikacija Balaševićevih pesama

Čak i kad se zanemari to što je suviše površna i svakako zlonamerna, opšte prihvaćena podela Balaševićevih pesama na ljubavne i političke očigledno ne funkcioniše (u koju grupu bi onda trebalo svrstati pesmu "Ne lomite mi bagrenje", na primer?). Elementi ljubavne poezije postoje u skoro svakoj Balaševićevoj pesmi. U savremenom svetu komunikacija bilo bi umesno mnogim njegovim pesmama (ne samo nedvosmisleno ljubavnim) dodati oznaku/tag "ljubavna". Pojam "politička pesma" je naročito problematičan, bez obzira što postoji nekoliko pesama koje bismo mogli baš tako nazvati, jer u njima Balašević komentariše trenutne političke prilike. Gore pomenutom podelom se implicira da bi svu Balaševićevu angažovanu poeziju trebalo gurnuti u isti koš, označiti je kao političku i, naravno, ne slušati/čitati je.

Ipak, da bih govorila o jednom delu opusa Đorđa Balaševića, tj. o određenoj grupi njegovih pesama, moram vam ponuditi nekakvu klasifikaciju -  nesavršenu, ali ipak funkcionalnu - kako bih vam približila temu kojom se u ovom tekstu bavim.

Ako bismo pravili podelu na osnovu forme, videli bismo da Balašević koristi veliki broj metričkih obrazaca, prilagođenih ritmu muzičke podloge, koja se pak često bazira na određenoj vrsti muzike (valcer, tango, čardaš, ali i bluz i rege, kantri rok i diksi...). Treba primetiti jednu veliku grupu narativnih pesama - balada, u kojima su opevane ljudske životne priče. Najpoznatija (ali ne i najbolja po mišljenju autorke ovih redova) Balaševićeva balada je "Priča o Vasi Ladačkom", možemo izdvojiti i "Miholjsko leto", kao baladu koja po temi ljubavna, i "Balkanski tango" - angažovanu baladu.

Nas ovde ipak zanima podela na osnovu teme. Kada se odvoje čiste ljubavne pesme (o kojima će biti reči nekom drugom prilikom) i one koje predstavljaju vedre himne životu (vesele, idilične pesme, pesme o mladosti, ženidbi i sličnim temama, koje odišu opštom harmonijom - upravo onom harmonijom koja u najboljim Balaševićevim pesmama jeste i može da bude jedino predmet čežnje, jer koliko god mi težili da živimo u skladu sa svetom, taj svet je nepopravljivo iskvaren, pa se osećanja Balaševićevih lirskih junaka kreću u širokom rasponu - od savršene ljubavi, upućene voljenoj ženi, porodici, prirodi i opštoj dobroti u ljudima, pa sve do potpunog razočaranja u ljudski rod i mizantropije) primetićemo da je Balaševićeva poezija u celini angažovana.

Postoji manja grupa pesama u kojima se Balašević obraća slušaocima/čitaocima i kritičarima, i komentariše svoju poeziju i njenu recepciju. U pesmi "Portret mog života" primećuje da njegovu poeziju isto vide, a razno tumače i da neko uzdahne, neko zazire. U "Šansoni" kaže da sve što ne sme da se kaže ja provučem kroz šansonu, a kritičarima koji su izmislili podelu na ljubavne i političke pesme u ritmu marša upućuje gromoglasno "marš!": Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu / ali, na moju žalost, i te rime negativno utiču na psihu. / Dobar sam, kažu, u baladama, / njima bih dirnuo i onog pravog Sadama. / Ali u ritmu sam, / hm, još nedovoljno iskusan. Jel'?! / Pa da probam marš?... ("The Last March").


Angažovane pesme Đorđa Balaševića

Objašnjavajući pojam angažovane književnosti, Žan Pol Sartr u eseju "Šta je književnost" između ostalog kaže da umetničko delo predstavlja akt poverenja u slobodu čoveka - može li se naći bolji opis Balaševićevog dela? On govori o slobodi, o pravu čoveka da bude svoj i da živi u skladu sa svojim moralnim načelima. Balaševićeva poezija uzdiže ličnost, misleću, samosvesnu individualnost. Nema tu nikakvog elitizma - čovek od (moralnog) integriteta je veoma retka pojava u svetu, međutim - koliko je retka, toliko je i nepoželjna: ako i nije vrsta u izumiranju, svakako se radi o vrsti koju zajednica večito pokušava da zatre. Mali je broj srećnika (ako ima takvih) čija individualnost i slobodna volja nisu ugrožene. Čovek kakvim se Balašević bavi u svojim najboljim pesmama nije te sreće: njegov socijalni status nije u skladu sa njegovim osećanjem ponosa, on nema uticaja na politička kretanja, nema potpunu vlast ni nad sopstvenim životom, koji se svodi na broj i često je samo igračka u rukama vlasti - on je Ciganin ("Bože, Bože"), paor ("Ratnik paorskog srca"), pripadnik etničke grupe koju proteruju u (pred)ratnim sukobima ("Ne lomite mi bagrenje", "Stari laloški vals"), "nevernik" ("Nevernik"), begunac ("Noć kad sam preplivao Dunav")... On može da zvuči vedro, da se drži onoga što ima (ljubav) i istrajava ("Ja, luzer?", "Olelole") , jer čovek koji ima uporište u sebi, svojim vrednostima i ljubavi koju nosi - umesto u slučajnim okolnostima koje običnu raspoređuju ljude po društvenoj hirerarhiji - postaje gotovo nedodirljiv (tu mi tvrđavicu niko neće srušiti). Kažem "gotovo", jer ipak postoji nešto što može srušiti svaku harmoniju - to je iskonsko zlo u čovečanstvu koje se manifestuje putem rata.


Balaševićev pacifizam, motiv rata u pesmama "Ratnik paorskog srca", "Samo da rata ne bude", "Čovek sa mesecom u očima", "Regruteska" i "Galicia"

Pored toga što su krvavi i užasni, ratovi su uvek besmisleni. Balašević dosledno raskrinkava takozvane "više ciljeve" ("Profitiraju iz nereda / Skrivaju se iza nacije...") i nudi drugačije tumačenje toga kako sukobi nastaju: oni su posledica gramzivosti, neodgovornosti, impotencije ("Kako su zli dedaci razbucali proslavu godišnjice braka kod mog druga Jevrema"), ludila, gluposti i kukavičluka ("Pevaju u slavu noževa / Pevaju, pa onda begaju..." - Regruteska) koji je, nažalost, globalnih razmera i ostavlja nesagledive posledice ("Rek'o je - ne mo'š izbrojati mrtve / jer su se carevi igrali rata" - Ratnik paorskog srca).

U jednoj novijoj himni pacifizma ("Sevdalinka", Devedesete, 2000.) Balašević kaže "Svet ne možeš pesmom spasti". Ne znam, on možda može.


Ratnik paorskog srca (Pub, 1982.)

Kada se Braca devetnaeste vrn'o s dalekog fronta 'di soldat je biv'o
Prič'o nam kako ga trefilo zrno, pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani.


Prič'o nam Braca o mirisu mora i o patroli od koje je bež'o
Pa kako je opsov'o nekog majora i zbog tog posle na robiji lež'o
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani.


Prič'o nam kako je preš'o Karpate, zujali meci k'o rojevi pčela
Rek'o je: Rat vam je krvav da znate, al' nije mi žao ni ljudi ni sela
Hej, žao mi konja.


Kada se Braca devetnaeste vrn'o svake je večeri prič'o na šoru
Kol'ko je curica usput prevrn'o i kako topovi livade oru
A mi, a mi smo bili derani, a mi, mi smo bili derani.


I čim Braca korak iz avlije kroči skupi se društvo iz našeg sokaka
A svi smo imali velike oči, prepuna srca i maštu dečaka
Pa da, jer tad smo bili derani, pa da, tad smo bili derani.


Psov'o je Braca i krivce i žrtve, puške i vaške i rov prepun blata
Rek'o je: Ne mo'š izbrojati mrtve, jer su se carevi igrali rata
Hej, zao mi konja.


Negde u Braci je paorski koren i moze rata i rata da bude
Kad nije paor za soldata stvoren, volije konje i zemlju neg' ljude
A mi, a mi smo bili derani i sve jos je vredelo za nas
Hej, hej, konji beli nebom terani, kroz san i kroz oblake u kas.


Ova pesma govori o uspomenama koje je jedan čovek poneo iz rata, ali koje do nas ne dolaze u izvornom obliku, nego posredovano, filtrirane kroz svest jednog dečaka, derana, u čijoj glavi jednak značaj imaju Bracine priče o tome kol'ko je curica usput prevrn'o i kako topovi livade oru. Zaključak (prva dva stiha poslednje strofe) u stvari ne predstavlja poentu, to ne izgovara neka viša instanca, nego onaj isti naivni deran, koji još uvek ne shvata šta se sa Bracom dogodilo: da se iz rata vratio ogorčen na čitav ljudski rod. Refren žao mi konja asocira na Sfiftovog Gulivera i ultimativni prezir čovečanstva.

U tumačenje ove pesme moramo da uključimo i ono neizgovoreno (isti je slučaj sa mnogim Balaševićevim pesmama - moramo ih smestiti u određeni istorijski kontekst koji nam pruža dodatne aspekte značenja). Braca je učestvovao u Prvom svetskom ratu. Neko ko je bio "deran" devetnaeste, mogao je imati oko 35 u sledećem ratu i, konačno, morao je shvatiti Bracinu rezignaciju.

Zanimljivo je da je Balašević za muzičku podlogu ove pesme odabrao valcer. Ima malo ironije u tome, jer u pitanju je austrijska kulturna tekovina. U idealnom svetu bi prva asocijacija na Austriju trebalo da nam bude valcer, a ne svetski rat. Ritam valcera takođe predstavlja važan element u značenju ove pesme, jer nosi odjek tog idealnog sveta bez rata - slične odjeke i sličnu čežnju ćemo naći i u drugim Balaševićevim pesmama o ratu.





Samo da rata ne bude (1987.)


Pijani momci prolaze
Duž naše tihe ulice.
Oni u vojsku polaze,
Prate ih tužne curice,
Brinu ih slutnje sulude 
Da rata ne bude.


Ne mogu da me ne sete
Suze na vrh tvog nosića,
Devetsto-osamdesete,
Ulice Brane Ćosića
I voza crnog k'o da s njim
Zauvek odlazim.


Znaš šta,
Neka mora sve potope,
Nek' se glečeri rasture,
Večni snegovi otope,
Pa šta,
Neka kiše ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.


Znaš šta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa šta,
Vetri nek pomahnitaju
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.


K'o zlatni prah
Oreol sna,
Oklopnih malenih glavica,
I tvoja ljubav ranjiva,
Čuva ih kao lavica,
Loše te vesti uzbude,
Da rata ne bude.


Znaš šta,
Neka mora sve potope,
Nek' se glečeri razvale,
Večni snegovi otope,
Pa šta,
Kiše neka ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.


Znaš šta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa šta,
Vetri nek pomahnitaju,
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.


Samo da rata ne bude,
Ludila među ljudima,
Veliki nude zablude,
Plaše nas raznim čudima
I svakoj bajci naude,
Da rata ne bude.

Samo da rata ne bude jeste angažovana pesma u najužem smislu, u pitanju je vapaj čoveka koji zna da će do rata sigurno doći i koji je svestan da ni jedna prirodna katastrofa ne može da se meri sa užasima koji predstoje, jer ništa nije razornije od izopačene ljudskosti.

Za razliku od "Ratnika paorskog srca" i drugih pesama o kojima će biti reči, u ovoj himni pacifizma nema naivnosti i idiličnih elemenata, čak ni sasvim mala deca ne smeju biti naivna kao onaj deran, dečiji hor vapi "Samo da rata ne bude".




Čovek sa mesecom u očima (Jedan od onih života, 1993.)

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran
i naizgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.


On me oslovi:
"Pa, kako idu poslovi?"
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga.
Na to on planu naprasno,
odmeri me sablasno:
"Nemate vi pojma, braćo draga.


Ne znaš ti šta znači ubiti grad.
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
kad sklopim oči, ništa osim tih krovova.


Kada sklopim oči, nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinjske sobe,
nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči, nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica,
Dunav sedef odranja".


Zverko ludila,
što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti,
što Boga neću videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao.


"Ne znaš ti, nema oslobođenih.
Svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.


Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe,
Zvona, lavež, komšijske svađe.
Miris svežeg oranja.
Ali, kada svane,
vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile,
Dunav tamjan odranja".

Ovo je pesma o posledicama rata, o pustoši, o košmaru. Čovek koji preživi rat stradao je gore nego onaj koji je, poginuvši prvi, ostao pošteđen saznanja koje uništava potpunije nego metak - ovu temu ćemo naći i u Seobama Miloša Crnjanskog.





Regruteska (Naposletku..., 1996.)

Sine moj,
Ti se majke sećaš nejasno,
Dobre senke iznad kolevke,
Poč'o si da pamtiš prekasno.
Osluškujem lepet anđela,
Znaću valjda da je nađem ja?


Eh, mani me,
Naš sam dom k'o čergu selio,
Tepanja na vino mirišu,
Njene stvari sam razdelio,
Svaki praznik minu ćuteći,
Sebi nisam mog'o uteći.


Stade sve, samo zivot prođe,
Sine moj, oči njene plave,
Stiže dan da u vojsku pođeš,
Čudni se ovde sveci slave.
Sine moj, kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta'.
Di ćeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta.


Slušaj njih
Što uz bojni poklič legaju,
Pevaju u slavu noževa,
Pevaju, pa onda begaju,
Pošlo vreme s goreg na gore,
Razigralo one najgore.


Sine moj,
Gajde će ti baba kupiti,
Tamburu sa ticom sedefnom,
Cure će pred kućom pupiti.
Nek se šorom digne prašina
Kad bataljon suknji maršira.


Stade sve, samo život prođe,
Sine moj, oči njene plave,
Stiže dan da u vojsku pođeš
Lumpuju usijane glave.


Sine moj, sve su to barabe.
Ne dam ja mog spomenka bokor.
Derane, drž' se tvoga babe,
Nisi ti za taj jad i pokor, ej...

Ovo je pesma čoveka koji je već preživeo jednu veliku tragediju i sada želi da zaštiti sina jedinca, stasalog za vojsku. On ne misli da je to prilika za slavlje, suprotstavlja se mišljenju "usijanih glava" nesposobnih da sagledaju posledice opšteg ludila čiji su i oni deo.

Na istom albumu (Naposletku, iz ratne 1996.) nalazi se i idilična, optimistična pesma "Sin jedinac", sa veselim refrenom "Ženiću se iz Banata". Postoji sličnost, ali i upadljiv kontrast između ove dve pesme i zbog toga ih je moguće tumačiti kao celinu. Upravo "Sin jedinac" predstavlja onaj odjek idealnog sveta o kome je već bilo reči. U idealnom svetu mladić stasava za ženidbu, a ne za rat; za život, a ne za smrt.






Galicia (Rani mraz, 2004.)


Pred zoru je sa njine strane obično muk,
Pod velom magle zvecka osmi kozački puk,
I svu noć mi inje kamuflira šinjel uz polegli brest.
U inat ću i ovo pismo poslati. Znam - ime i adresa nisu poznati,
Dok tikvan poštar ne skonta ko to čeka sa fronta kakvu dobru vest.


I tek da znaš, ovo na slici je naoko pitomi pejsaž Galicije,
Al mira ni čas, sve živo pali na nas,
Fotograf jedini metkove špara.
Oberst kao lud olovo rasipa, fotograf jedva katkad okine sa nasipa.
Na nadošloj Visli se soldati stisli i svima su nam pomisli daleko.


U sumrak je sa njine strane obično žal,
Zatuži ađinokaja ko ranjeni ždral,
Al postane krotka kad drmne je votka, onako "na belo".
Pod mojom šapkom lavovi se baškare,
U snu mi pleteš beli šal za maškare,
Sva se pobrka pređa kad te obgrlim s leđa, kao violončelo.


I tek da znaš, mesec u žici je, zvone na večernje zvona Galicije,
I neka mi to ne uzme nebo za zlo,
Al ti si jedino čemu se molim.
Brinuću već ja, nemoj ti brinuti - ma, da sam 'teo već sam stoput mog'o ginuti,
Dok otiče Visla, natraške, van smisla i kreću jata pokisla, daleko.

Galicia je ljubavna pesma u kojoj je rat doživljen kao nešto što privremeno razdvaja dvoje koji se vole. Pesma ne odiše nekom svetskom tugom nego ljubavnom čežnjom.

Sada opet moramo imati na umu istorijski kontekst. 1914. se dogodila bitka na Galiciji, austrougarska vojska je zbrisana, 300000 mrtvih, 300000 mladića je stradalo zbog sukoba koji ih se nije ticao. Niko ih nije pitao.

Miloš Crnjanski je bio na Galiciji, ali se, srećom, teško razboleo nekoliko dana pred pokolj, pa ga je izbegao. Pisao je o tome u Komentarima uz Itaku. Junak Dnevnika o Čarnojeviću je takođe bio ratnik na Galiciji. Crnjanski je pre Balaševića uporedio predeo Galicije sa Srbijom, razmišljajući o tome kako može da se umre u stranoj zemlji, u tuđoj uniformi...

Tuđa uniforma i tuđ rat (mada, za vojnike iz Balaševićevih pesama svaki rat je tuđ...), a čoveka više nema. Mladić iz Balaševićeve Galicije neće više videti svoju voljenu.




Valentina Đorđević