Antireligijski ideolog, Žoze Saramago

Žoze Saramago

Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela priče o Saramagu, onog aspekta romana koji je naročito isprovocirao Vatikan. Sukob između Saramaga i Vatikana, više politički nego teološki, još uvek je aktuelna tema čak i u širim čitalačkim krugovima, naročito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta Navodna svemoć naratora u kom je pisac nazvan "populističkim ekstremistom" i "antireligijskim ideologom".  Pomenuti članak vatikanskog kritičara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, međutim ja nisam uspela da dođem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentarišem. Pročitala sam nekoliko "odgovora", u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su više žrtava odneli krstaški ratovi i inkvizicija ili gulazi i čistke koje su sprovodili komunisti. Čitajući te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhističkom aktivisti, koji je jednom (ili više puta) izjavio kako narod treba da izađe na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati...nešto... Ma da li je moguće da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat?


Na teološkom planu, Saramagov hibris se sastoji u tome što je, kako piše u pomenutom tekstu, "umislio da može preuzeti teret" odgovora na pitanje postojanja zla u svetu. Saramagov odgovor je naizgled jednostavan - za sve je kriva crkva - a to je teza koja se lako zastupa i podjednako lako opovrgava. Da je, kojim slučajem, zaista reč o populističkom piscu koji ima da saopši samo tu otrcanu misao, koga bi bilo briga? On je bio tvrdoglavi marksista, kažu oni, liberalistički materijalista, ateista bez ikakve sposobnosti za metafiziku. Tvrdim da ovo poslednje nije tačno, mada za Saramaga možemo reći da je neka vrsta "staromodnog" ateiste - od onih što su u stvari strasno čeznuli za bogom (što nije ništa drugo nego metafizička čežnja). Tačnije bi bilo Saramaga nazvati antiteistom, odnosno misliocem koji kritikuje religioznost. Evo lepog primera za razlikovanje pojmova ateizam i antiteizam: u romanu "Braća Karamazovi" Dostojevskog - Fjodor Pavlovič je ateista, dok je Ivan antiteista.

Time što smo određenu ličnost svrstali u jedan tabor nismo još mnogo postigli, jer u svakom taboru postoji hijerarhija. Postoji, prvo, bezoblična masa neosvešćenog, nemislećeg sveta koji se tu zadesio po inerciji. Postoje, zatim, aktivisti na raznim nivoima, reklo bi se da su oni malo više upućeni u prirodu stvari, jer "imaju stav", međutim praksa pokazuje da ništa nije lakše nego političaru da menja stav. U oba slučaja, izgleda da sasvim spoljašnji faktori (preciznije: novac) određuju u kom će se taboru neko naći. Na kraju, postoje ideolozi, pojedinci koji misle za sve njih. Smatram da je Vatikan na neki način odao počast protivniku Saramagu, nazvavši ga antireligijskim ideologom.

Ovaj ideolog je ipak pre svega pisac. Iako su njegova dela angažovana, moramo razdvojiti umetničku vrednost jednog dela i solidnost ideja u njemu iznesenih. Kada je Saramago u pitanju, najviše pažnje zaslužuje način na koji su ideje uobličene u njegovim romanima.

U sledećem postu ću se baviti idejom koja predstavlja središnju temu ovog romana - relativnost dobra i zla - i načinom na koji su prikazani Isus, Đavo, kao i Gospod Bog. Vraćamo se tekstu.


Valentina Đorđević

__________________________________

POVEZANI TEKSTOVI:
     
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu" - uvod
Žene u Saramagovom "Jevanđelju po Isusu Hristu"
Bog, Pastir i krivica