 |
| Danilo Kiš |
Kako stoje stvari sa velikim književnim delima koja se kreću po takvom, osetljivom ideološkom terenu? Jednostavno je: čak i najnepodobnije knjige mogu imati sasvim podobne interpretacije. Kako većina ljudi, uključujući, nažalost, i decu školskog uzrasta, nema naviku da svoj mozak koristi za razmišljanje, osim u najvećoj nuždi - oni će uvek rado prihvatiti tumačenje koje dobiju na tacni.
Dostojevski se čita u pravoslavno-hrišćanskom ključu, koji ga čini pitkijim i pogodnijim za lektiru, naročito od kad je religioznost ponovo u modi. Kafkin Proces bije glas da je reč o dosadnoj knjizi o birokratiji, razgovori o romanu se preusmeravaju ka nekim tamo Nemcima, Jevrejima i Drugom svetskom ratu, što se nas ovde, kao, više ne tiče (na stranu to što je takvo tumačenje pogrešno) - pa takođe može da bude u lektiri. Verovatno bi i Tomas Man bio podoban da nije tako očigledno da je bio homoseksualac, ali ovako, avaj, džaba mu što je jedan od najvećih pisaca svih vremena, kad je bio “nemoralan”.
Naravno, ovaj diskurs se više ne koristi, bar ne javno. Naravno, niko neće priznati zbog čega određena dela nisu na spisku poželjnih. Kaže se: "nećemo da opterećujemo ionako preopterećenu decu". Šta će im još i Grobnica za Borisa Davidoviča?
Od prvog čitanja, ne prestajem da se pitam zašto Grobnica za Borisa Davidoviča nije na spisku obavezne lektire za gimnazije i srednje škole. Književno-istorijski gledano, radi se o jednom od najznačajnijih dela novije srpske književnosti, ogromne književne (ali i vanknjiževne, idejne, civilizacijske, demistifikujuće-istorijske, pa čak i vaspitne - u pomalo neuobičajenom vidu, videćete u nastavku teksta zašto to spominjem) vrednosti. Osim toga, ova zbirka pripovedaka je uzbudljiva, provokativna, čak i zabavna (ne samo u sferi crnog humora), intelektualno-izazovna...
Prosečna osoba, koja se sa Kišem srela samo u srednjoj školi (ako se srela), pamti ga po Ranim jadima, koje nije pročitala, ali joj je neko “objasnio” da je to neka tugaljiva i dozlaboga dosadna knjiga, te da tog Kiša ne vredi uopšte uzimati u ruke. Neko drugi će reći “To je odlična knjiga i Kiš je odličan pisac, ali vi to ne možete razumeti.” Odličan pisac koga mogu razumeti samo akademski krugovi i ljudi izuzetno privrženi književnosti - to je decenijama formirana slika koja Kiša drži podalje od mlađe čitalačke publike. Zašto je to tako?
 |
| Prvo izdanje Grobnice (1976.) |
Objavljivanje Grobnice bio je skandal. Uzrok tome nije književna vrednost ove zbirke. Naprotiv: da je bezvredna, bila bi i bezopasna, niko se njome ne bi bavio, niti bi se toliko jedio zbog njenog sadržaja. Problem je bio (i ostao) u odnosu prema istoriji. Najjednostavnije rečeno, Kiš je u Grobnici za Borisa Davidoviča izneo jednu istinu o kojoj u to vreme (ali ni sada) nije bilo poželjno govoriti.
Kiš je u Grobnici tematizovao zlo - sveprisutno zlo u najčistijem obliku. Međutim, to zlo nije transcendirano, metafizičko; naprotiv, ono je vrlo ovozemaljsko i opipljivo. Nalazi se u sistemu, mehanizmu vlasti, i u ljudima - zupčanicima tog mehanizma. U istoriji.
 |
| Poslednje izdanje Grobnice (Arhipelag, 2011.) |
U Grobnici se, kao i u drugim svojim delima, Kiš poigrava odnosom istorije i fikcije, kao i mešanjem "stvarne", tj. opšte i literarne istorije (videćemo da se u pripovetkama ravnopravno pojavljuju istorijske i pseudoistorijske ličnosti, kao i one koje su nam poznate iz drugih književnih dela, kao što je Manov Čarobni breg). Glavni likovi su uglavnom ličnosti "neistorijske ali ne i manje stvarne" (citat iz pripovetke "Mehanički lavovi"). Kada sa stanovišta stvarnosti/istinitosti naporedo posmatramo književnost i istoriju, moramo se setiti Aristotela: književnost i filozofija se bave opštim, a istorija pojedinačnim; s obzirom na predmet proučavanja, književnost je, baš kao i filozofija, važnija od istorije.
Na nekoliko mesta u zbirci varira se ironična opaska da nas istorija ne zanima, kao i da su istorijski fakti, za nas (pripovedača i čitaoce) manje značajni od literarnih. Pojedinačne činjenice zaista nisu bitne. Istoričari nam, tumačeći stvarne događaje, pružaju opštu sliku koja ne mora biti istinita. Kiš se u Grobnici za Borisa Davidoviča služi suprotnim postupkom: koristeći fikcionalne likove i događaje, pruža nam sliku sveta u svojoj nagoti, bez šminke, nimalo laskavu; sliku sistema koji proždire pojedince koji mu se, svesno ili nesvesno, suprotstavljaju; sistema u kojoj moć imaju hulje i kukavice koje taj sistem čine, i koje su iste od vrha do dna hijerarhije, u koju se ljudi uklapaju, ne po pameti, već po zaslugama - u knjizi saznajemo ponešto i o tim zaslugama.
Odrasli smo na knjigama koje, ako i ne veličaju, barem opravdavaju ratove u ime nekakvih velikih, plemenitih ciljeva. Junaci koje poznajemo su “plemeniti”, krasi ih poseban vojnički moral. Nekad su i nemilosrdni, kao junaci epskih pesama; učeni smo da taj model prihvatimo sa strahopoštovanjem. Nekad su likovi obični ljudi sa kojima možemo da se identifikujemo i čije osobine bude simpatije čitalaca. Govori se o solidarnosti, rodoljublju... Po njima, svaka strahota na ovom svetu ima jedan viši, plemenit smisao. A onda se pojavi neko ko kaže da smisla nema! Grobnica je knjiga koja ne nudi idealizovanu sliku sveta i ne pruža utehu.
Vratimo se na pitanje zašto Grobnica nije u lektiri. Nijedan proučavalac književnosti se danas, pri zdravoj svesti, ne bi usudio da ospori književnu vrednost i značaj Grobnice za Borisa Davidoviča, pa opet te knjige nema na spisku poželjnih. Objašnjenje da je Kiš suviše komplikovan i da je đacima teško da savladaju njegova dela ne zvuči uverljivo; opet se radi o (namernom?) propustu školskog sistema. Mihajlo Pantić ističe da Kišova dela nemaju pedagošku vrednost. Ovaj iskaz je ironičan, ali upravo se u njemu krije odgovor na naše pitanje. Poslušni građani se vaspitavaju na drugačijim knjigama.
U mojoj viziji savršenog školskog sistema, svaki bi osamnaestogodišnjak pre mature morao da pročita ovu knjigu. Ako je neko dovoljno odrastao da glasa na izborima (implicitno - da razume politička zbivanja), morao bi, pre toga, da razume Grobnicu.
Narednih sedam tekstova na Interpretacijama biće posvećeno Grobnici - po jedan tekst o svakoj od priča u zbirci. Kao i do sada, trudiću se da tekstovi budu jasni i razumljivi. Namera mi je da dokažem da srednjoškolci itekako mogu da razumeju Kiša. Znam da će se neki snaći i bez moje pomoći, ali će, nadam se, i njima ova serija tekstova poslužiti kao motivacija za čitanje i povod za razgovor - o Kišu i o moći književnosti.
Grobnica za Borisa Davidoviča - Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti
"Nož sa drškom od ružinog drveta"
"Krmača koja proždire svoj okot"
"Mehanički lavovi"
"Magijsko kruženje karata"
"Grobnica za Borisa Davidoviča"
"Psi i knjige"
"Kratka Biografija A. A. Darmolatova"
Slazem se..treba da bude lektira, mada ja ne znam koju bih knjigu pre uvrstio u lekttire.. DA li Mansardu ili Psalam 44..Ili Bastu, pepeo...Pescanik...Ili Grobnicu..Postoji jos jedna stvar..Do Grobnice je pisao o svojoj porodici, a onda se okrece istorijskim stvarima. Najbolje kada bi uzeli jednu iz prvog jednu iz drugog dela, mada to oni i rade. Rani jadi i Enciklopedija mrtvih. Ali opet to nije dovoljno. To je moje misljenje. I jos nesto, kome je Grobnica konfuzna, sem Casa anatomije, moze procitati i Noc i magla. Razumece bolje kako cela prica tece.
ОдговориИзбришиNaravno, nemoguće je uvrstiti sve njegove knjige. Možda bi najbolje bilo izabrati najprovokativnije, one koje navode na dalje čitanje Kišovog opusa.
ИзбришиMalo nejasan tekst - ako implicirate da bi se knjiga trebala uzeti kao lektira jer (parafraziram) "razbija idealizam rata", takve knjige već postoje (Seobe?). Ako se sa druge strane implicira da bi se knjiga trebala ubaciti zbog naprednih književnih postupaka (montaža, dokumentarnost, intertekstualnost), to se nikako ne uklapa u program jer bi profesor morao ovom delu posvetiti duplo više vremena nego ostalim lektirama: pola časova za objašnjavanje postupaka postmoderne (koje učenici definitivno nisu upoznali u nekoj drugoj lekciji, i koji su sami po sebi heterogeni i teški za objašnjavanje i na fakultetskom, a kamoli na srednjoškolskom nivou), a pola na analizu ili zajedničkih motiva pripovedaka (čime se posao ofrlje radi) ili samo jedne (čime se knjiga nepotrebno segmentira).
ОдговориИзбришиUkratko, kao profesor savršeno dobro znam da je plan i program srpskog jezika i književnosti blago rečeno katastrofalan, ali ubacivanje "Grobnice za B.D." samo zato što je knjiga dobra bi se ispostavilo kao neverovatno težak zadatak - i za profesora i za učenike. Cilj nastave književnosti jeste učenje nekih osnovnih, unapred predviđenih informacija vezanih za kulturu čitanja i postulate teorije književnosti, a ne upoznavanje dece sa apsolutno svakom dobrom knjigom koja postoji. Da je slučaj ovo potonje, program bi se sastojao od deset puta više knjiga (što domaćih što stranih), od učenika bi se zahtevalo da čitaju novo delo svaka dva dana, i na kraju ništa ne bi bilo naučeno. Postoje vrlo dobri razlozi zašto neke sjajne knjige jednostavno nisu pogodne za nastavu u školama. Verujte mi, nema nijednog profesora koji neće priznati da je npr. "Hazarski rečnik" jedna od najboljih postmodernih knjiga u svetu (mišljenje koje dele apsolutno sve moje strane kolege koje su knjigu pročitale), ali kada dotično delo treba RADITI na času, većini profesora dođe da jednostavno prijavi bolovanje te nedelje. Pritom naravno ne mislim na one profesore koji generalno beže od svake obaveze i svakog posla vezanog za rad sa đacima...
Napominjem, ovo nije upućeno samoj knjizi, već ideji da ona bude uključena u zvaničan plan i program nastave srpskog jezika i književnosti. Postoje sasvim opravdani (mada ne i sjajni) razlozi zašto se u programima za starije razrede nalazi "Enciklopedija mrtvih", a ne "Grobnica za B.D.".
Miloše, hvala na konstruktivnom komentaru, mada sad ne znam odakle da počnem sa odgovorom... "Seobe" su, naravno, ključno delo kada govorimo o razbijanju idealizna rata. Pored toga, mislim da je to najbolji roman ikad napisan na srpskom jeziku, kao i da je Crnjanski daleko bolji pisac od, recimo, Andrića, mado to sada nije tema. Mislim da to nije dovoljno; nije mnogo godina prošlo, dobro se sećam gimnazijskih dana i znam da učenici, naučeni da čitaju na određen način, "Seobe" tumače kao one nesrećne "Korene" Dobrice Ćosića (usput, kažete da nije moguće ubaciti sve dobre knjige u lektiru; mislim da bi se moglo napraviti mesta kada bi se izbacile sve loše knjige).
ОдговориИзбришиMislim da nema opravdanja što se postmoderna zaobilazi u širokom luku. U vezi s tim, nije moguće ništa afirmativno reći ni o obrazovnom sistemu, ni o obrazovnom kadru, o tim profesorima koji nisu u stanju da održe čas o "Hazarskom rečniku" (verujte da o tome pojma nisam imala, slučajno sam imala sjajne profesore, imala sam sreće). Bez obzira na to, mislim da je o "Grobnici. za B. D", kao i o drugim važnim postmodernističkim delima, moguće pričati i na način koji će đaci razumeti; upravo sam tako nešto počela da radim na ovom blogu.
U potpunosti razumem Vaše stanovište - ipak ste deo tog obrazovnog sistema i sigurna sam da se trudite da na najbolji način upoznate đake sa gradivom, poštujući unapred određene granice, utvrđene planom i programom. Ja te granice ne moram da usvojim; nisam i nikada neću biti prosvetni radnik, niko ne mora da sluša moja predavanja niti da čita ovaj blog. Činjenica da se blog ipak čita (i to ne malo) obavezuje me da čitaocima, koji su uglavnom vrlo mladi, pružim nešto drugačiji pogled na lektiru, kao i da se pozabavim delima o kojima u školi ništa nisu čuli.
Još jednom, hvala na komentaru; pružili ste mi priliku da razjasnim neke stvari.
Najpre, da se pohvalim: imala sam sreće da mi srpski u gimnaziji predaje profesor koji je bio Kišov kolega sa klase, i to neposredno pred odlazak u penziju. Zato mi je "Grobnica" bila lektira u trećem, a "Enciklopedija" u četvrtom razredu. Zahvaljujući svom profesoru, naučila sam, najpre, da ni sa jednom knjigom nisam završila pošto je zaklopim. Zahvaljujući toj navici, "borila sam se" za ljubav prema Džojsu, Ibzenu, Manu...rado čitam Peljevina, glasno i argumentovano govorim da je Andrić tek osrednji skriboman, a "Hazarski rečnik" velika količina prašine podignute za, tek, mršavim ždrebencetom. I tako redom (da ne pletem po čitavoj lektiri).
ОдговориИзбришиNisam studirala književnost, te ne mogu da govorim o formiranju nastavnih planova, niti da problematiku u vezi s tim sagledam sa druge strane katedre. Ipak, nisam ni čitalac "od juče", te ću se, možda neskromno, pozvati na autoritet iskustva i reći: mi većeg kalibra od Kiša nemamo (a i ne treba nam, sve i da postoji).
U potpunosti se slažem sa Vama, Valentina, da pre zaokruživanja (čega god) na nekakvom glasačkom listiću, punoletna osoba treba (rekla bih "mora", ali ne zvuči lepo) da razume "Grobnicu". Kako će, inače, znati šta (god) treba da zaokruži? A može bez "Tihog Dona", na primer (uz dužno poštovanje Šolohovu). Da otklonim sve sumnje: ne aludiram ni na čije (naročito ne na Kišovo ili svoje) političko opredeljenje, koje, najzad, u ovom kontekstu nije ni važno. Govorim o građenju ukusa, o stvaranju navike razmišljanja i traženja odgovora. O učenju da "linija manjeg otpora" nije izbor, već akt lenjosti.
Oprostite na brutalnosti kojom saopštavam ovu činjenicu, ali, gospodo profesori, upravo to radite (makar Vi koji Kiša izbacujete iz lektire). Vi ste one šugave ovce koje su plaćene (vremenom i novcem!) da zaraze čitavo stado. I to na silu, kao što Baruha Davida Nojmana pokrstiše.
Nije? Pa, autor bloga nije nastavnik, kako kaže, a ovo je jedini smisleniji tekst o ovoj knjizi za koji Google zna. A nije napisan za pare. Dakle, izbora da se i sami pripremite nemate mnogo. Prirodno, kad već nema od koga da se prepiše, što da se sami pomučite? O Andriću ima toliko toga, a ova današnja deca se na internetu snalaze sasvim fino. Suma sumarum: vuci siti. A ovce - bleje (u Vidojkoviće, u Bjelice/spisateljice/voditeljice, u Alhemičare...i ostale ambise).
Na šta li je mislio Kiš kad je u "Psima i knjigama" napisao: "Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom."?
p.s. Hvala Vam Valentina (i ostali autori) što sve ovo radite. Ako se po nekad i osetite kao Forest Gamp - proći će. :)
Odlican esej. Da li je moguce da napisete nekakav esej povodom Kisove pripovetke "Enciklopedija mrtvih"? Bio bih duboko zahvalan.
ОдговориИзбришиDa li mi se učinilo, ili Vi implicirate da su "Koreni" loša knjiga?
ОдговориИзбриши"Pored toga, mislim da je to najbolji roman ikad napisan na srpskom jeziku, kao i da je Crnjanski daleko bolji pisac od, recimo, Andrića, mado to sada nije tema." - možda to i jeste tema, srž, ili, bolje reći, problem koji je i uzrokovao zapitanost o (ne)prisustvu Kiša u srednjoškolskom sistemu.
Mora se uzeti u obzir da će onih koji su u stanju da savladaju Kiša, Pavića i Pekića za nekoliko časova, biti mnogo manje od onih kojima će to biti problem sa tri pisca srpskog realističnog, modernog romana. Elem, ako odeljenje ima trideset đaka, samo će 5 u prosjeku biti u stanju da sve ovo savlada.
Javlja se, naravno, i problem objašnjenja postmoderne, jer ona nije ista kod Borhesa ili Kiša, Pavića ili Pekića - Kako to objasniti maturantu? Lako je onome ko završi književnost i zna da čita. Srednjoškolska literatura je tu samo da uputi, da smjernice.
Pitanje koje Vi postavljate je ekvivalentno ovome: Zašto u srednjoškolskoj lektiri nema Džojsa? Da li biste i Uliksa dali na čitanje učeniku, i očekivali bilo šta od njega?
Ono što naglašava "Grobnica", istaknuto je mnogo ranije, i ne bi se smjela tolika pažnja usmjerivati na tematsku, to jest, političku podlogu, već na novitete koje Kiš donosi. A to je već previše za jednog srednjoškolca.
Da se vratim na problem "Andrić-Crnjanski". To je subjektivno mišljenje. Kritičari se slažu, čak i najmlađa generacija (djece postmoderne), da je Andrić tehnički bolji pisac od Crnjanskog. Andrić je, npr., samo prividno lakši za čitanje od već pomenutog Džojsa, ali da li je stvarno tako? S druge strane, ne poznajem nekoga ko mi je rekao da mu je Crnjanski teško pao. E, ali nije Andrić "težak za čitanje" kao što je npr. Marin Držić, već je težak jer, slično Kišu, teži ideji pričanja idealnom čitaocu. Crnjanski, naravno, ima drugih kvaliteta zbog kojih ga ljudi često više "vole" - npr. doza emotivnosti i poetičnosti.
Ova digresija ukazuje upravo na problem Vašeg postavljanja ovakve teme. Postoji mnogo svjetskih djela koja bi MORALA biti pročitana u srednjoj školi (Džojs, Prust, Bulgakov, Kalvino, Man, itd.) ali i naš, možda i najveći pisac, Borislav Pekić. Nije problem u nalaženju kvalitetnih djela, već u "pameti" učenika, i njihovim mogućnostima.
Opet, za kraj, "Grobnica" se mora čitati kao djelo postmodernizma, a ne kao političko štivo za "odraslo" društvo.
I još nešto - takvim isključenjem (jer se isključuju iz mogućnosti glasanja ljudi koji ne razumiju "Grobnicu"), uslovno, naravno, gubite demokratiju. A u ovom našem jadnom društvu, mi se još nismo ni izborili za nju kako treba da bismo je odmah izgubili. Tako, moram reći, taj stav je pomalo kihotovski, fantazijski. :)
ОдговориИзбришиKao srednjoskolac koji voli da cita, i koji se odlucio da sazna nesto o ovoj knjizi, iz teksta sam pre svega saznao nesto o autoru: da je ateista ili barem ne gaji simpatije prema crkvi (''Znamo da nijedna crkva ne želi da vernici slobodno čitaju i samostalno tumače svete knjige'', ''Dostojevski se čita u pravoslavno-hrišćanskom ključu, koji ga čini pitkijim i pogodnijim za lektiru'') i da gaji simpatije ili se zalaze za prava homoseksualaca (''Verovatno bi i Tomas Man bio podoban da nije tako očigledno da je bio homoseksualac, ali ovako, avaj, džaba mu što je jedan od najvećih pisaca svih vremena, kad je bio “nemoralan”. ''). Pritom ove konstatacije u zagradama uopste ne stoje. Molim vas, cemu tako oprecne i plitke konstatacije koje nemaju veze sa temom, vec su Vas licni stav?
ОдговориИзбришиMolim vas shvatit eovo kao dobronamernu kritiku
Prije nego sto uvrstite ovo u lektiru, dajte djeci priliku da procitaju "Protokole ucenih mudraca Ziona"...tako da mogu da shvate odakle dolazi ovo (ne)djelo...
ОдговориИзбриши